Књигу „Јулијин балкон с погледом на слободу” (издање „Кључ издаваштва”) др Иване Б. Спасовић, историчарке и професорке историје у Шестој београдској гимназији и на Факултету за културу и медије у Београду, чине биографије изузетних жена рођених у Аустроугарској, у 19. веку.
Ауторка књиге истиче да су је до њих довела претходна бављења Банатском војном границом, историјом просвете и женског образовања.
– Претежни део књиге чини поглавље „Дар, сан и пут” посвећено др Милици С. Богдановић (1882–1973), првој српској историчарки и првој девојци која је докторирала на Свеучилишту у Загребу. Њена заоставштина чува се у Архиву САНУ и, поред докумената и писама, садржи рукопис изванредног историјско-филозофског дела „Тешки, драги пут”, написан на српском и немачком језику. Др Милица Богдановић радила је као професорка историје од 1906. до 1942. године, убеђена у племениту и узвишену улогу своје науке, а упоредо објавила књиге: „Цар Јулијан Апостат према хришћанству”, „Лав Толстој” и „Грађа за историју Београда 1717–1739”. Писала је целог живота, неретко оштро, увек правично, никад равнодушна према појавама око себе – истиче Ивана Б. Спасовић.
Али, такође запажа да је највећи историчарски изазов представљало писање о Анки Димитријевић (1855–1897), супрузи др Милана Димитријевића, професора историје у Карловачкој гимназији и најближег сарадника патријарха Германа Анђелића.
„Анкин лик значајан је као допринос наизглед мале историје великој, посредно и због новог погледа на политичку сцену Срба у Угарској”, каже Ивана Б. Сапосвић, додајући:
„Затим, др Марија Вучетић Прита (1866–1954) била је прва лекарка у Јужној Угарској, друга у српском народу. Своју ординацију у Београду водила је више од пола века, а за време Првог светског рата учествовала је у раду Нишке болнице. По томе што је чувена, од осталих јунакиња књиге издваја се Исидора Секулић (1877–1958), али она је представљена у својим младим годинама, када је радила као наставница физике у вишим девојачким школама. У тој улози била је заговорница једнакости са мушким колегама и новина у настави. Тек отворени извори с краја 19. и првих година 20. века навели су ме да се посветим том непознатом делу Исидориног живота. Прича о великој књижевници открива и њену осећајност, снажну и спутану, сачувану у писмима, посебно онима које је разменила са др Владимиром Алексићем (1872–1911). Алексић је био власник Санаторијума у Панчеву и песник, а 1909. године конструисао је летилицу и покушао лет. Исидора и он били су блиски и обоје чланови Демократске странке Срба у Угарској. По тадашњој Исидориној интими, чини се да роман „Ђакон Богородичине цркве” има и обрисе аутобиографског – објашњава наша саговорница.
Међутим, Јулија, по којој књига носи наслов „Јулијин балкон с погледом на слободу” је др Јулија Хлапец Ђорђевић (1882–1969), прва докторка наука у Аустроугарској. Дисертацију на тему из 17. века „Подвојвода Јован Монастерлија” одбранила је 1906. године у Бечу. „Између два рата, када се са породицом преселила у Праг, посветила се идејама слободе и феминизма, док је у књижевности упамћена по роману „Једно дописивање”, истиче Ивана Б. Спасовић.
Она објашњава и околности у којима су ове жене стасавале: вредности просветитељства и романтизма нашле су плодно тло у Хабзбуршкој монархији, посебно у њеном граничарском делу, у коме су школе биле савршено уређене, штампа слободнија него у другим деловима земље, а привреда нефеудална.
– Није случајно што су многи великани науке и уметности поникли у Војној крајини. Српкиње са тог простора су могућност да се школују и организују у тада модерна удружења жена употребиле не само за „померање граница дојакошњег деловања жене”, како би рекла Јулија Х. Ђорђевић, него и као прилику да и оне допринесу идеји ослобођења српског народа. Близина, утицај и подршка Кнежевине Србије били су драгоцени. Кнез Михаило Обреновић основао је Вишу девојачку школу у Београду 1863. године, деценију пре него што су, по узору на њу, такве школе основане у Аустроугарској, а већ 1876. године, сликарка Катарина Ивановић примљена је у Српско учено друштво и постала прва чланица једне академије наука у Европи. Делфа Иванић, која је заједно са Савком Суботић и Надеждом Петровић основала Коло српских сестра, на Конгресу женских друштава у Прагу изјавила је да у Краљевини Србији социјалне разлике нису биле изражене, па је и положај жена био повољнији него другде. Пре више од века, један јесењи дан донео је остварење два сна: уједињење Срба са обе обале Саве и Дунава и право гласа за жене. Био је то 25. новембар 1918. године, када је на Великој народној скупштини у Новом Саду одлучено о присаједињењу Војводине Краљевини Србији. Међу посланицима било је и седам жена, првих у тој улози у историји. Њима је посвећено последње поглавље књиге „Јулијин балкон с погледом на слободу”. Биле су различитих доби и занимања, али истих идеала, јасних погледа, охрабрене поштовањем које су имале у својим породицама – објашњава наша саговорница.
Она посебно наглашава да часопис „Жена”, чија је уредница била једна од ових седам посланица, Милица Томић (1859–1944), може да буде поуздано мерило феминизма Српкиња у Аустроугарској. У њему је пажња поклањана примерима успешних жена у свету и борби за женска права, али и националном питању, улози жене као мајке, књижевности. Настао на текстовима и преводима учитељице и балерине Драге Дејановић из средине 19. века феминизам Српкиња у Угарској се, преко добровољних задруга и деловања образованих жена, развио у Српски народни женски савез. Чланице овог савеза учествовале су на Конгресу за женско право гласа, а за време Првог светског рата слале су јавне апеле Интернационалној феминистичкој алијанси. Током двадесетих и тридесетих година 20. века деловало је више женских организација, углавном еснафских и социјалних.
Извор: Политика
コメント