Читајући литерарну исповест Марија Бадјука, уобличену у роман "Чудни људи", објављен крајем 2021. године, неминовно се питамо кога заправо човек опонаша и зар је све у људском роду засновано на прерушавању, полазишту сваке манипулације.
Бројни су и често импресивни начини на које биљке, животиње, али и људи, покушавају да се што савршеније уклопе у своју околину. Потребу да се буде неко други, узрокују и појачавају инстинкт, свест да актер не припада одређеној средини и страх од помисли да јој без маске неће никада ни припадати. Некада је маска само средство одбране, а некада прераста у оружје. О томе где је граница, ретко одлучује човекова мисао, већ је пресудитељ инстинктивна потреба да се смањи степен сопствене угрожености, свеједно да ли је она реална или умишљена.
Читајући литерарну исповест Марија Бадјука, уобличену у роман "Чудни људи", неминовно се питамо кога заправо човек опонаша и зар је све у људском роду засновано на прерушавању, полазишту сваке манипулције. Социјална мимикрија је одавно прерасла своје некадашње окриве и са маргина човекове свести уселила се у њу саму, постајући тако доминантни друштвени образац. Управо су наша лица и наличја основна тема Бадјуковог романа. Он сведочи о нашим мимикријама и гресима које, опчињени пролазним и често лажним сликама свакодневице, наносимо свету. Аутор о томе говори каткад врло дискретно, а каткад гласно, директно и отворено; потказује лажне вредности и све што, према његовом суду, треба разобличити, зарад човековог искупљења, зарад бољитка света и нас у њему.
"У болести попут ове, човек постаје мудрији. Види дубље. Чује све као шишмиш", каже аутор, али додаје да ово није прича о његовом неправедном страдалништву и неизлечивој болести. У то се читалац и сам може уверити већ на првим страницама књиге, која представља својеврсно сведочанство о бесмислености позориштне представе чији смо актери, о моралним посрнућима која нагризају човеково биће. Свет људске мимикрије има своја правила, неопипљива и безгласна, али врло јасна и неумољива.
"Ови људи нису људи. Они су изасланици себе самих, док љуштуре чаме у четири зида. Сви су у неком грчу, стиснутих усана, сакупљених прстију, као да се љуте на цео свет. Време је вучје, тешко, туробно. (...) Људи су одувек неосетљиви на туђе проблеме. Тешко се отварају из своје љуштуре и привидне сигурности која је толико крхка да ће се првом приликом сломити у хиљаду комада. Треба живети кроз посвећеност другоме. То је велики дар и посебна вештина. (...) Немогуће је причати са људима који не знају да ћуте, то сам мојим ђацима рекао милион пута. Када би мало пажљивије слушали шта говоре други, не би говорили о бесмислености живота и залудно проводили време. Понекад се наљутим на њих, али им то не кажем", пише Марио Бадјук.
У својој суштини, литерарно дело је посуда за чување значења живота, уточиште, у којем су се, како сматра Џон Бергер, најкрхкије, али, уједно најзначајније људске истине спасле од уништења и заборава. Било да је то драма, роман или песма, књижевно дело је у свим случајевима спасавање значења из безграничне шупљине времена.
Дело Марија Бадјука говори пре свега о такозваним малим људима, међу које аутор сврстава и себе, или би барем желео да тако буде: "Мали људи су ослобођени највећег страха у животу, тежећи да својим делима уткају део микро вечности, помирљиво дочекају судњи дан. За великане има нешто горе од смрти, а то је страх од заборава. Живе за своје творевине, продукте духа, настале најчешће у осами и тишини. Стварају непрестано, јер знају, нико их на то не обавезује, да ће њихов дух светлети и након упокојења. Мали људи живе у миру и складу са собом жељни да само најближи род запамти њихов напор и труд да допру до сваке душе. Код њих нема поделе људи на добре и лоше. Помало наивно верују да је човек није рођен као празан лист хартије. Ветују да смо рођењем сви добри, а живот, искуство, духовност, васпитање, напори утицаће какви ћемо људи касније бити."
Оно што Бадјук такође изговара, премда нешто тише, јесу поруке љубави и наде, упућене онима који умеју да их препознају: "Пригрли срећу, обухвати је обема рукама, подели је, пружи руку свакоме ко је пао на свом путу, осмехни се пролазнику, пружи руку комшији".
Редови о љубави према човеку и човечности, у овој књизи су светлуцави путокази према неким другачијим, такође могућим, стазама и путевима. Они, заправо, никада нису ни били далеко од нас, али смо их тешко препознавали, заслепљени светлима сцене, на коју су многи од нас гурнути неспремни. Својим мудрим порукама, Марио Бадјук почиње да тка један бољи свет, показујући нам како писана реч и данас наставља своју вековну мисију, којом на крају испуњава потајне жеље својих стваралаца, чинећи нашу стварност лепшом и хуманијом.
Др Драган Јаковљевић,
професор Филозофског факултета
Универзитета "Етвеш Лоранд", Будимпешта
Comments