Медији: Сезнацијa појела информацију

Јавност има право да зна када нека позната личност умре, али нема право да зна од чега је неко умро или боловао, јер је то кршење Закона о правима пацијената. Није ствар у томе да треба да се забрани извештавање са сахране, али је проблематичан начин на који се то ради. Није у интересу јавности да се по сваку цену направи фотографија која бележи сав бол и очај чланова породице, кажу правници поводом поплаве сензационализма у српским медијима.


Слике сахране популарне певачице народне музике и њене уплакане породице преплавиле су портале бројних таблоида брже него што је она испраћена на вечни починак. Мотивисани жељом да што експлицитније прикажу бол и очај породице, портали су детаљно информисали своје читаоце коме је је позлило у капели, ко се умало онесвестио поред одра, ко није могао да проговори од туге, ко је држао сандук, а ко носио слику и шта је писало у опроштајном писму кћерке мајци, а шта на венцу који је носио син...


Неки новинари проценили су да је испраћај на вечни починак згодна прилика да се читаоци подсете ко је био прва, последња и неузвраћена љубав популарне певачице, а посебан сегмент извештавања посвећен је посетиоцима сахране и фотографисању познатих личности, с нарочитим освртом на анализу ко је пролио највише суза, а ко се није појавио на сахрани. Упоредо с директним преносом сахране, читаоци су могли да се информишу и о здравственом стању познатог политичара који је примљен у болницу и коме „отказују органи”, упркос чињеници да „лекари дају све од себе да му спасу живот”.


Иако су таблоидни медији и раније извештавали о томе да је нека позната личност пребачена у болницу, пандемија вируса корона увела је нови тренд – сада нас готово на дневном нивоу обавештавају да ли је неко стављен на кисеоник, када је пребачен на респиратор, да ли је на полуинтензивној или интензивној нези, шта добија од терапије. Нико не спори чињеницу да јавност треба да буде обавештена о болести или смрти јавних личности, али се стиче мучан утисак да се од ових догађаја прави „турска серија” и да се данима износе детаљи који треба да буду и остану део нечије интиме. На питање да ли јавне личности имају право на приватност сахране и да ли је у интересу јавности да буде обавештена о свакој сузи која је проливена приликом испраћаја на вечни починак, адвокат Иван Симић одговара да не постоји правна забрана извештавања, а у недостатку те забране, јавне личности остављене су на милост и немилост (не) укусу медија.


– Јасно је да неке информације које медији пласирају немају за циљ да се јавност обавести о неком догађају, већ да се скрене пажња читаоца, а то се често ради изношењем неукусних личних детаља. Медији су и раније извештавали с комеморација јер ниједан закон то не забрањује, али то су углавном чинили на достојанствен начин, који није повређујући за чланове породице и пријатеље који су дошли да се опросте с драгом особом. Сада су сахране постале место јавних окупљања и за неке медије то је прилика да виде и интервјуишу особе до којих не могу да дођу или које желе да фотографишу са сузама у очима. Ако би породица покојника изричито забранила присуство медија и тражила да се не објављују фотографије са сахране и ако би се неки медиј о то оглушио, она би имала право да покрене парницу. Једино што је изричито забрањено јесу фотографије деце – каже Симовић.


Реч „неукусно” је преслаба да опише некрофилно занимање појединих медија за трагичне догађаје у животима јавних личности, изричит је психолог Предраг Вуксановић.


– Замислите породицу која је сакупила последње атоме снаге да присуствује сахрани вољеног оца, мајке, сестре, брата или детета и коју на гробљу сачекује гомила новинара и фото-репортера, жељних да направе најбољу фотографију њиховог бола. Од људи који дођу на сахрану или комеморацију очекујете емпатију и саучешће, а не морбидну радозналост за детаље из приватног живота ваше породице. Иако не постоји законска забрана да медији извештавају са сахрана, закони морала и обзира требало би да обликују тон ових извештаја. Они не смеју додатно да повређују и трауматизују чланове породице – каже Предраг Вуксановић.


Вида Петровић Шкеро, чланица Савета за штампу и бивша председница Врховног суда Србије, оцењује да медији злоупотребљавају слободу говора тако што на неадекватан начин извештавају о болестима и смртима јавних личности. Она се присећа хероине нашег глумишта Милене Дравић, која је упутила јавни апел медијима да је не сачекују и не јуре испред болнице у којој је лежао њен супруг Драган Николић, и мајке чије се дете удавило и од које су новинари упорно покушавали да сазнају све детаље ове трагедије, и истиче да је такво понашање медија једноставно недопустиво.


– Јавност има право да зна када нека позната личност умре, али нема право да зна од чега је неко умро или боловао, јер је то кршење Закона о правима пацијената. Није ствар у томе да треба да се забрани извештавање са сахране, али је проблематичан начин на који се то ради. Није у интересу јавности да се по сваку цену направи фотографија која бележи сав бол и очај чланова породице. Мени је у живом памћењу остала слика девојчице коју је отео „Малчански берберин”, а коју је неко фотографисао с места сувозача кола Хитне помоћи која су је превозила до лекара. Иако је лице девојчице било „блуровано”, у тексту је прецизно објашњено колико она има година, из ког је села и ко су јој родитељи, па свако из тог места зна о ком детету је реч. То „слово срама” пратиће девојчицу док је жива. Недавно сам читала текст у коме се детаљно наводи како је неко силовао девојчицу и морам да истакнем да то није питање жуте или беле штампе, већ издаја професионализма и људскости. Исто важи и за ситуације у којима новинари салећу видно потресене људе који су дошли на сахрану и по неколико пута видно уплаканим људима постављају питање: „Како се осећате?” Не разумем потребу медија да хране своју публику информацијама које задиру у нечију болну приватност, али се плашим да заборављају на могућност да сутра неко може да се храни и њиховим болом – закључује она.