Милан Босиљчић, глумац: ПРОГОВОРИ ДА ВИДИМ КО СИ!

Updated: Nov 18, 2020

Млади београдски глумац Милан Босиљчић у последње време пажњу ТВ гледалаца привлачи чак двема улогама у веома гледаној серији "Игра судбине". Међутим, он је истовремено посвећен и културној и просветној мисији, понајвише кроз рад Удружења „Изражајност“, које се бави развојем и унапређењем културе јавног говора.


Са глумцем Миланом Босиљчићем, кога свакодневно гледамо у серији „Игра судбине“, имали смо више тема за разговор, професионалних глумачких, али и оних везаних за образовање младих и људи различитих генерација, када је култура усменог изражавања и лепог говора у питању. Милан нам је открио да у неким паузама између улога, не може да седи скрштених руку, па се бави и дистрибуцијом књига, али и организовањем различитих едукативних семинара.

Удружење „Изражајност“, које је основао заједно са својим колегама, имало је до сада више вредних пројеката, а један од њих је и књига са аудио и видео лекцијама за боље усмено изражавање, намењена ученицима основних и средњих школа, под насловом „Проговори да видим ко си“.

Господине Босиљчићу, замолићемо Вас да нашим читаоцима представите Удружење „Изражајност“. Који су његови циљеви, односно главне активности којима сте посвећени?


- Наше Удружење чине тројица колега са класе: Слободан Роксандић, који је и комуниколог, посвећен дикцији, колега Марко Миловановић, и ја. Удружење „Изражајност“ за развој и унапређење културе јавног говора основали смо 2017. године. Наша иницијатива је, прво, била да се обратимо просветним радницима, који су вокални професионалци и користе глас и говор као основно средство за свој васпитни рад, а можда нису имали такву едукацију у претходном образовању. Један од пројеката је „Летња школа културе говора“, у сарадњи са Секретаријатом за омладину и спорт Града Београда, а намењена је била средњошколцима. Ми смо се као Удружење прикључили и националној кампањи „Негујмо српски језик“, нашом кампањом „Караван културе говора“. Гостовали смо у различитим градовима, радили са децом, а гостовали су нам и познати људи, као што је Арно Гујон, који је показао да озбиљним радом и трудом можете доћи до брилијантног владања језиком.

Поред гостовања у Србији, Министарство спољних послова РС нас је подржало да пројекат проширимо на регион и нашу дијаспору. Прво смо гостовали у Бања Луци, а затим смо са њиховим Министарством просвјете проширили сарадњу и на остале градове у Републици Српској. Што се дијаспоре тиче, били смо гости и „Просвјете“ у Бечу, где смо одржали наш семинар. Требало би да идемо у Будимпешту, или Темишвар, али сада све зависи од здравствених мера, шта ће бити доступно и могуће остварити.


Књига „Проговори да видим ко си“, Слободана Роксандића, почетком 2020. акредитована је као додатно наставно средство у школама у Србији. Како је до овог издања дошло?


- Издали смо прво наставно средство у култури говора - „Проговори да видим ко си“, аутора Слободана Роксандића, а ја сам уредник. Књига је представљена на Сајму књига у Новом Саду и она је ушла као акредитовано наставно средство у наставу српског језика, у школама у Србији.

Посебно се захваљујемо Драгани Милошевић, покрајинској секретарки за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, на подршци и разумевању важности ове теме. Она је на Сајму књига у Новом Саду говорила на штанду Покрајинске владе, када је књига представљена публици и медијима, 9. марта ове године. Представљање је, такође, било интерактивно, па су сви заинтересовани, путем кодова, могли да приступе платформи и књизи. Успорило нас је, затим, увођење ванредног стања, тако да наша књига тек током ове школске године долази до професора и ученика, и даље сходно општим епидемиолошким условима и одвијању наставе у школама.

Говорне навике формирају учитељи, наставници, глумци, медији, родитељи. Они су наши узори, и ако је тако, потребно је да сви буду едуковани, како бисмо пренели младима вештине, као што су: дикција, изражајност, вербална и невербална комуникација. Акредитовали смо семинаре и радили са просветним радницима.



Серија „Игра судбине“ је веома гледана у Србији, али и изван ње, а Ви се појављујете у двострукој улози. Какво је то искуство за Вас?


- Када сам дошао на пробно снимање за улогу Комарца, добио сам шансу да покажем шта умем. Улога у почетку није била толико велика, али је „расла“, а сценариста Жарко Јокановић инспирисан је глумцима. Велика је екипа глумаца, подељена у два тима, а сви се одлично слажемо од почетка, па све до сада. Комарац је у почетку зеленаш, негативац, локални криминалац из краја, али је имао тренутак да покаже своје умеће салса плеса у латино оделу и плесним ципелама, што га уводи у емотивну везу са Вишњом.

Ми смо добили један мејл од сценаристе, када смо га обавестили које још вештине познајемо. Ја сам играо годинама фолклор, бавио се плесом, имао школу салсе, бавио се и спортовима, кошарком, роњењем... Сценариста је то искористио и показао да сви ми имамо и другу страну. Био сам и сам изненађен када сам добио прилику да играм и други лик, Свица, који је брат близанац Комарцу. Требало је да поред сличности, разрадим и неке различитости, као што су покрети тела, мимике и слично. У серији је тако урађено да су у једном тренутку Комарац и Свитац у истом кадру, када се они сусрећу и комуницирају. Прво сам радио једног, а замишљао реакције другог, а онда другог и његове реакције. То је био глумачки изазаов, одмах је било пресвлачење и шминкање за други лик, а онда сте препуштени монтажи. Урадили смо све врло брзо, а испало је одлично, био сам задовољан и ја, а и публика. То је захтеван задатак, али сам захвалан на томе.

Да ли постоји неки моменат са снимања који посебно памтите као изазован, или специфичан?


- Добио сам једну изузетну сцену, када Комарац пати за Вишњом у кафани. Ту ја на кафанском столу стајем на стаклени бокал, и балансирам уз музику, тугујем и патим, док музичари свирају. То је легендарна сцена коју је мој отац, познати фолклорни играч, некада раније изводио, а сценариста Жарко Јокановић је ту сцену уврстио у серију као неку врсту омажа моме оцу. Комарац је изводи када одлази у кафану, након што је био принуђен да на бруталан начин остави Вишњу. Наравно, искористио сам своје играчко умеће и подсетио се талената свога оца. Имао сам ту слободу да сцену сам режирам и изведем и био сам почаствован.



Играли сте још у неким популарним домаћим серијама, али и у позоришту. Како памтите те улоге?


- У свет филма и серија ушао сам 2004/5, када сам као натуршчик ушао у серију „Јелена“. Тада ми ни глума, ни фолклор нису интересовали, на неки начин сам бежао од онога што је мој отац цео живот радио. Био сам окренут спорту. Али сам се тада нашао на кастингу и ушао у ужи круг. Потражио сам помоћ од глумца Ивана Босиљчића, мог рођака, који ме је спремио са улогу. Наредна је била серија „Кошаркаши“, када сам се нашао са екипом популарних глумаца, али сам ја ту искористио своје претходно бављење кошарком. Тада сам отишао на Акадамију уметности, код професора Небојше Дугалића. Заволео сам глуму и добио главну улогу у мјузиклу „Брилијантин“, у Позоришту на Теразијама, што сам прижељкивао. То је жанр у којем могу да употребим све своје вештине, глуму, плес и певање. Имам улоге у још неким мјузиклима („Цигани лете у небо“, „Мистер долар“), као и у дечијој представи „Слово на слово“, али нисам у сталном радном односу. Имао сам улогу у „Белој лађи“ и друге мање улоге у ТВ серијама. Схватио сам да глума даје широк спектар вештина, које можете употребити у животу и послу, на различите начине.


Милан Босиљчић Бели је на ДИФ-у дипломирао у 88. години

Глумачки таленат наследили сте од оца, али вероватно и велику енергију. Подсетите нас на невероватно богат живот, као и на бројне активности у којима је учествовао Ваш отац, Милан Босиљчић Бели. Како га памтите?


- Име Милан добио сам по оцу, а он је сестру и мене добио у позним годинама, тако да сам ја о његовим бројним путовањима, фолклорним турнејама, наступима широм света, филмским остварењима, дружењима са глумцима и бројним сусретима, слушао углавном касније. Али, одрастао сам са тим причама и са пријатељима који су код нас долазили. Он је у младости био веома познати солиста АКУД-а „Бранко Крсмановић“, друштва са којим је пропутовао свет и добио вредна признања. Касније је и сам био кореограф, основао је бројна друштва, попут АКУД-а „Шпанац“, КУД-а „Диоген“ и других. Глумио је у преко 80 филмова, никада није тражио каскадера, а тада су популарни били филмови из серије „Винету“. Био је један од оснивача Удружења филмских уметника и Филмског фестивала у Нишу. Радио је некада изузетно захтевне кореографије за познате масовне слетове на „Дан младости“. Он је ту, на неки начин, наставио традицију соколства, што је наша породична традиција, о чему сам ја у свом матурском раду писао.

Током свог изузетно богатог живота остварио је многобројна пријатељства за цео живот. Напустио нас је, нажалост, крајем прошле године. И, мада сам једно време „бежао“ од онога чиме се мој отац бавио, сада ми се чини да живим живот свога оца.


Разговор водила: Добрила Боројевић