Митрополит Данило I Петровић Његош - 350. годишњица рођења (4)

У циљу почетка стварања државе из митрополије, 1711. године руски цар Петар Велики из династије Романов, намењуј грамату Црногорцима и шаље пуковника Михаила Милорадовића из Херцеговине и Ивана Лукачевића Подгоричанина, да је донесу владики Данилу, на Цетиње, чиме је практично упућен позив на општенародни устанак против Османског царства.


Владика Данило је тада позвао све Црногорце и сазвао један народни сабор испред своје митрополитске резиденције, где је одржао надахнут говор, рекавши: „Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русима једне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ.”


Моћно наслеђе средњовековне српске државе у црногорским крајевима се никако није заборављало. То су пре свих били кнез Лазар и Милош Обилић, па се стално одржавао косовски култ пропасти српског царства. Владика Данило Шћепчевић је био веома заокупљен косовском трагедијом српског народа и оним што се десило на Косову Пољу 1389. године, као и освети и обнови српске државности, што показује и у писму "Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским" из 1714. године.

„Само да знате да смо још живи и здрави и да, иако смућени великом несрећом, непрестано мислимо на вас. Требало је да вас одвојим, али не по својој вољи, већ због османске силе која вас напада. Ова, пошто вас је подјармила, задавши вам лажну вјеру, потпуно вас је смутила, уништила и учинила је да изгубите вјечну славу и поштовање које вам је додијелио Господ Бог, а што је изазвало дивљење и царева и краљева с обзиром на храброст и смјелост што сте показали за пресвету вјеру, те због тога сам много ожалошћен и кунем се Богом и Мајком Божјом да ми није било жао умријети са вама. Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа славно и часно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобилић, који уби цара на Косову и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца - што нас Црногорце довело у ове крше - оставивши послије смрти вјечну славу; и потребно је, као што је сам цар Петар (руски цар) наредио, с обзиром на љубав показану према вјери", писао је владика Данило.


- Наставак следи -


(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)