Михајло Пантић о писцима: После смрти све значајнији - али не и за живота

"Свака култура, не само наша, а посебно педагошка праксa, склона је глорификацији, па и мистификацији писаца. То се, по правилу, дешава након њихове смрти, с тим да митска аура расте са протоком времена. Што је дужа временска дистанца писац, не нужно и његово дело, постаје све већи и значајнији. За живота то, међутим, изгледа сасвим друкчије", каже проф. др Михајло Пантић, аутор књиге "Приче о писцима", објављене ових дана.



Знало се да Иво Андрић није благонаклон према екранизовању своје прозе, да је био противан било каквом дописивању. Међутим, из прве руке, у новој књизи Михајла Пантића „Приче о писцима”, у издању „Архипелага”, сазнајемо да се Андрићу свидео филм Владимира Погачића „Аникина времена”, и да је он отворено овог филмског аутора и похвалио управо због тога што није дословно испратио његову приповетку.


Михајло Пантић нам у овом делу дочарава свој разговор са Погачићем, као што ће, затим, читаоца, пажљиво и с мером, увући у детаље сусрета и сопствене односе са некима од најважнијих аутора српске књижевности. Међу њима су Бранко Ћопић, Данило Николић, Александар Тишма, Борислав Пекић, Милорад Павић, Светлана Велмар Јанковић, Давид Албахари, Душан Ковачевић, и многи други.


Поред познанстава са писцима, ова књига посвећена је и духовним пријатељствима, која развијамо као читаоци, стварајући интимни доживљај у којем смо само ми, књижевно дело и његов аутор. Можда ће се у неком коначном свођењу животног рачуна показати да су овакви сусрети били међу најважнијима за наш унутарњи свет...


Књижевна дела често посматрамо аутономно, невезано од живoтa писаца. Да ли се дубља сазнања о књигама понекад ипак стичу познавањем живота њихових аутора?


- Свака култура, не само наша, а посебно педагошка праксa, склона је глорификацији, па и мистификацији писаца. То се, по правилу, дешава након њихове смрти, с тим да митска аура расте са протоком времена. Што је дужа временска дистанца писац, не нужно и његово дело, постаје све већи и значајнији. За живота то, међутим, изгледа сасвим друкчије. У ствари, не могу да се сетим ниједног писца на гласу чија дела или поступци, најчешће политичке и идеолошке природе, у њиховом добу нису наилазили на најразличитије видове оспоравања и неспоразума, а у екстрему и ниподаштавања, па и осуда, све до остракизма. У свакидашњем животу писац је, међутим, човек као и сви други, преокупиран сопственим „радостима и тешкоћама”. Неки пут их је добро познавати, јер из те перспективе друкчије видимо њихова дела, а неки пут познанство зна да нас разочара. Тада се упитамо да ли је то тај човек чије књиге смо са задовољством читали. Укратко, из књижевног живота сам научио да и међу писцима постоји, чак нешто израженији, цео спектар свих људских особина, како оних добрих, тако и оних које нас упозоравају на несавршеност наше биолошке врсте. Само је питање како су код кога изражене и распоређене.


Да ли сте романе „Кад су цветале тикве” и „Хазарски речник”, чију важност спомињете и за ваше писање, посматрали другачије упознавши њихове ауторе?


- Прва књига неког савременог писца, коју сам као гимназијалац прочитао, био је роман „Кад су цветале тикве”. Он ме је избацио из равнотеже, јер се разликовао од свега што сам у ондашњој школској лектири читао. Било је то давно, могуће је да сам баш тада први пут пожелео да и сам нешто напишем. Десетак година касније Драгослав Михаиловић, са којим сам у међувремену постао саговорник, похвалио ми је неку причу, што и даље сматрам посебном наградом. А „Хазарски речник” и данас разумем као битан за померање поетичких граница и начина приповедања у српској књижевности, али тај роман за мене није имао формативан значај. Наиме, изашао је оне године када сам објавио прву књигу прича. У свега неколико сусрета са Павићем, који је такође био универзитетски професор, уверио сам се у његову маштовитост „без мере”. „Хазарски речник” сам прочитао као војник и одмах, међу првима, о њему написао велики есеј под насловом „Александријски синдром”, што ће касније постати збирни наслов мојих књига критика о српској прози, за сада их је пет.


Данило Николић и ви делили сте риболовну страст, он је ушао и у ваше приче. Како су статус ваших прозних јунака добили Тишма, Аћин, Радован Бели Марковић, па и Крлежа, Борхес, Сингер...?


- Најбоље што можете добити од књижевности је пријатељство, с тим што разликујем пријатељство које настаје из познанства и пријатељство које настаје читањем. Јер, кадa пасионирано читамо неког писца, неважно што нас од њега деле векови или деценије, типови културе или језик, ми са њиме у ствари склапамо пријатељски однос, по интензитету ништа слабији, а понекад чак и снажнији од пријатељства „уживо”, стога што нам књиге пружају могућност да проживимо један живот више, онај паралелни живот који градимо у себи на основу читалачког искуства. Такво искуство сматрам једнакоправним биографском искуству, у одређеним случајевима и инспиративнијим за само писање, јер „писац” који нема претке и узоре тешко се тим појмом може назвати. Александризам, односно израњање и израстање из океана написаних и прочитаних књига, иманентан је модерној књижевности.


Ко је од аутора о којима пишете за вас посебно упечатљив, а ко вам је најблискији?


- Сви су на неки свој начин упечатљиви. Да нису, не бих о њима писао. А ближи од осталих су ми Данило Николић и Давид Албахари. Са првим сам годинама ћутао у чамцу, а са другим сам пријатељ већ деценијама, заједно смо приређивали књиге, уређивали листове и зборнике прича, дописивали се, чак смо и писали у „четири руке”. И тај пријатељски разговор на срећу и даље траје. Албахари је последњи писац чији је утицај на генерације које су дошле после њега неспоран.


Многе писце упознали сте у некадашњој редакцији „Књижевних новина”. Главни уредник у важном периоду тог листа био је Миодраг Перишић. Како би изгледала наша стварност да још читамо Перишићеве уводнике?


- Миодраг Перишић био је претеча данашње професије политичких коментатора и колумниста. Сећам се да је у једном тексту Богдан Тирнанић за Миодрага написао да смо изгубили инвентивног критичара поезије, али смо зато заузврат добили сјајног аналитичара друштвених збивања, и то у време када је доминантна идеологија, под чијим надзором смо одрасли, полако, са крвавим последицама, одлазила у прошлост. Сигуран сам у то да би и данас мој отишли пријатељ нашао тачну реч за нимало једноставнију стварност коју живимо. Аналитичари можда могу да до извесне мере обликују јавно мњење, али никада не и саму стварност. Уосталом, како је негде иронично написао Умберто Еко, дужност интелектуалаца је да производе кризу, а политичара да је решавају. Ми живимо инверзију тог става.


До каквог сте сазнања о писању „данас и овде”, на овом подручју, дошли у врту Јована Христића?


- Памтим две изреке мени блиског Ваве Христића, које сам у потпуности посвојио. На питање зашто пише одговорио ми је да то ради да би „сазнао шта заиста о нечему мисли”, а на питање поводом његове књиге „Облици модерне књижевности” откуда толико цитата у књижевности нашега доба, одговор је гласио да „човек данас ни у сопственим мислима више није сам”. Укратко, ми пишемо са краја једног цивилизацијског процеса, дугог неколико миленијума, и свако ко покуша да пренебрегне ту чињеницу иде у погрешном правцу. Данас није могуће писати изван књижевности, традиција нас одређује, дијалог са њом нас обликује. У наше време књижевност нема онај друштвени значај који је имала када сам почео да се њоме бавим, али је њена индивидуална, образовна важност непорецива. Свет без ње био би „пуста земља”. Опет цитат, то је Елиот у Христићевом преводу.