Небрига за добробит малог човека

И даље смо, нажалост, у метафоричкој кочији која срља у пропаст. Ипак, добро је што почињемо да схватамо одлике крајолика кроз који пролазимо. На првом месту, схватамо да је реч о крајолику сатканом од небриге за добробит малог човека и од големе бриге за добробит великих комапанија, банака и њихових лобиста.


Пише: Борис Јашовић, социолог



На другом месту, уочавамо да је крајолик премрежен неолибералним догмама које блеште са рекламних паноа крај метафоричког друма којим се крећемо: слобода је тржиште, слобода је трговина, слобода је бизнис, профит је изнад људи, нужно је приватизовати државну земљу и изворе воде, не треба улагати у културу, образовање, здравство и јавне услуге, треба улагати у инвеститоре и приватни сектор, продаја јавних добара је неповратни процес, тржишни капитализам нема алтернативу… (сами наставите низ).


На трећем месту, схватамо да таква неолиберална догматика води претварању планете у сметлиште, а свих нас у дисциплиноване поданике који загледани у себе чепркају по депонији у потрази за парчићима среће које ће тамо пронаћи. На концу, схватамо и да се људска права и слободе, потврђена уставима готово свих земаља тзв. цивилизованог света, све више ограничавају. Пре свега, слобода мишљења и говора, али и право на слободно кретање и мирно окупљање, напослетку и слобода избора. Време ће показати да ли ће тако остати и након пандемије.


У међувремену, пандемија нам отвара очи како бисмо још јасније видели оно што смо већ почели да назиремо. Да је поредак у којем живимо налик мехуру од сапунице. Да почива на крхким темељима. Да се првенствено одржава технолошком и медијском инфантилизацијом људи... Пандемија нам такође показује да се стандардизовани обрасци понашања, уобличени у уредбе и декрете који се одашиљу из једног или свега неколико центара (у друштвеној науци се то назива централизацијом друштвене моћи и одлука), све директније намећу људима. Скупа с овим иду и постепена ограничавања људских права и слобода која воде суморном закључку да је људима могуће управљати из једног ауторитарног центра моћи (без обзира на то у којем се делу планете свако од нас у том тренутку налазио).


Због тога је задатак социологије као науке да непрестано указује на облике контроле које систем спроводи над људима, али и да те облике контроле разобличава када се косе с основним људским правима. Нарочито уколико контрола произлази из владајуће догматике која је одувек представљала непријатеља људске слободе.


Догматизовани систем установљава један једини и неупитни светоназор, а онда покушава да у њега уклопи (укалупи) што више људи. Због тога је дужност социолога да поставља питања у вези с тим и извлачи закључке, али да притом води рачуна да се његова/њена питања не доводе у везу с „теоријама завере”, а његови/њени закључци са „лажним вестима”. Шта хоћу да кажем? Наука је доказала да је Земља округла, али није у потпуности доказала порекло ковида 19. Није, стога, коректно да се било какво питање или претпоставка у вези с новим вирусом ставља у исти ранг с претпоставком да је Земља равна плоча. Рецимо, претпоставка да постоји узрочно-последична веза између пандемије и диригованог ограничавања људских права и слобода. Уколико друштвена моћ сваку претпоставку која јој не иде у прилог одбаци као теорију завере, а сваки закључак који је разобличава проглашава лажном вешћу, онда то показује да су и слободе мишљења и говора прилично начете у данашњем свету.


С друге стране, пандемија нам не отвара очи само у погледу карактера система у којем обитавамо, већ и у погледу начина живота који смо до сада водили. Тако сада јасније увиђамо какве су драгоцености слободна шетња градом, играње с децом, разговори с пријатељима без дистанцирања... Схватамо да се може живети без шопинговања у тржним центрима и куповања брендираних крпица које су шиле мизерно плаћене раднице у нехуманим хангарима Трећег света.


Увидели смо да друштво тешко може опстати без сопствене производње хране и воде, као и медицинског материјала. Да тоне бетона и челика у виду стотина изграђених стамбених објеката ништа не вреде, као ни радна места лишена чврстих уговора. И да одлазак медицинских и других стручњака из земље има превелику цену. Отворили смо очи. Преостаје нам још да изаберемо пут којим ћемо убудуће ићи.