Нема више једнополарног света

Српско питање данас, као и у прошлом веку, превазилази границе Србије и српства. Оно се односи и на народе са којима живимо измешани, те суседне народе и државе и тиче се интереса великих сила. Ово и данас отворено питање производи последице.


Пише: др Милимир Мучибабић,

професор универзитета

У последњих двадесет година свет се суштински променио. Какав је наш одговор на нове ветрове који дувају и са Истока и са Запада? Нема више једнополарног света. На сцену ступају нови играчи – Русија и Кина. Европска унија је у кризи: сукоб глобалиста и суверениста, излазак Британије из уније, мигрантска криза, Г7 нема више јединствених решења за нагомилане светске проблеме, упражњено је место главног кормилара уније итд.


На другој страни је Брикс и његов несумњив значај. Да ли ће 21. век бити столеће српских интеграција и спајања, грађења нове кохезије и премошћавања наметнутих подела? Одговор на ово питање зависи добрим делом од нас самих.


Разапете између зова Европске уније, за чије мелодије имају све мање слуха, и Русије – Србија и Српска, заправо наш народ, иду нестабилним кораком у сусрет новом времену. Све што важи за друге не важи за Србе. Логика дуплих стандарда примењује се у континуитету од распада бивше државе до данас.


Парадигме те логике – Косово ван Србије, а Српска мора да остане у БиХ. То су ти двоструки стандарди које над нама примењују западни праведници и усрећитељи увек са истим објашњењем: У име демократије и правде као узвишених цивилизацијских начела.


Док западни центри моћи под фирмом функционалне и демократске државе подржавају централизацију, читај унитарну Босну, бошњачки лидери у Сарајеву то перфидно пакују у грађанску опцију (један човек један глас – куд ћеш европскије). То у пракси директно доводи у питање темеље дејтонске БиХ.


Тако су се, не први пут, на истом послу нашли Бошњаци и неки западни центри моћи. Развлашћивање РС и њено утапање у БиХ. И једни и други покушавају и нажалост успевају да за извођење ових радова пронађу саучеснике у појединим опозиционим лидерима у РС. Циљ Бошњака и западних сила јесте производња неизвесности и страха од рата. Посебни проблеми су у самој федерацији , где нове изборе Хрвати условљавају променом изборног закона.


Стање које данас имамо у БиХ последица је кризе коју је изазвала међународна заједница преко високих представника и бошњачко преузимање правних институција (Уставни суд и тужилаштво).


После Инцковог наметања закона о негирању геноцида, доласком Кристијана Шмита, чију легитимност оспоравају РС, Русија и Кина, одлуке уставног суда БиХ, које задиру у право РС да газдује пољопривредним земљиштем, водама и шумама.


Док једни позивају на разговор и политички дијалог о отвореним питањима и проблемима, притом не доводећи у питање територијални интегритет БиХ, други прете ратом и укидањем РС, тражећи међународну интервенцију.


Како је под тим европским стандардима, ове прве крстити као реметилачки фактор, опасност за мир и безбедност, а ове друге прогласити пожељним чуварима државног печата?


Да будемо сасвим јасни: суштина проблема налази се у мегаломанској муслиманској амбицији за хегемонијом. Објашњење је просто: Срби имају своју матичну државу Србију, а Хрвати Хрватску – Босна је наша.


Кад Срби заговарају дијалог и то је непожељно. Једино пожељно решење је признавање независног Косова и централизована БиХ.


Брисел, Лондон и Вашингтон хоће што пре да реше отворена питања на Балкану. Потреба да се ти „незавршени послови” окончају, суочиће Српску и Србију у наредном периоду са дилемом шта и како даље.


Циљ Америке је да овај простор потпуно ослободи утицаја Русије и Кине. Она подржава све оне у РС који се супротстављају Додику. Инсистира на дијалогу равноправних држава Србије и Косова који треба да доведе до узајамног признања (који цинизам). Тражи да се Србија не меша у питања Црне Горе помажући свој народ.


За разлику од деведесетих, Србија је успела да преокрене године пропадања. Економски много стабилнија и са новом енергијом, заговара отворен Балкан, позивајући на договор за бржи развој и бољи живот. То за многе није опција. Брига Србије за очување српског идентитета (очување језика, писма, историје и традиције) нашег народа који је остао да живи у новоформираним државама подигла је регион на ноге. Страх од имагинарне доминације Срба и Србије, постаје политичка платформа политичких елита у окружењу. Српски свет је замена за велику Србију (што је исто, веле они) и о тој ,,опасности” обавештавају Брисел и Вашингтон. За њих је Србија, српска црква и „малигни” утицај Русије највећа претња миру у региону.


Претња региону долази од западних колонијалних сила које вековима на Балкану демонстрирају разбојничку ћуд колонизатора чија је максима: „Завади па владај”.

Да ли је идеја западних сила да док још траје доминантан утицај Америке и Запада на време обуздају „мале Русе” у Србији, Српској и Црној Гори док не стигну „велики Руси” у овај регион. Жеља за што бржим решавањем отворених питања мора се посматрати и кроз ову призму. Такозвана међународна заједница оцрнила је Србе да су криви за сва зла на Балкану од распада државе до такозваног геноцида у Сребреници. Сатанизујући Србе у континуитету за више од три деценије, можда су срачунали да је ово прави тренутак који треба искористити – Срби немају кредибилитет да било шта траже и остварују, јер је Хашки трибунал правосудно запечатио нашу судбину.


Можемо ли ми овај нови налет притиска са Запада искористити да хомогенизујемо нацију у борби за национални идентитет и духовни и културни простор, не претендујући на туђе територије. Искуства литија у Црној Гори показују да је воља народа јача од режима иза којег стоји најмоћнији војни савез у историји. Тако је отворено српско питање на најдемократскији начин.


У РС у овом моменту Москва спречава прекомерне евроатлантске притиске и потенцијалне наранџасте ударе на Бањалуку. То је довољан оквир да међу Србима на предстојећим изборима тријумфује национално одговоран државотворан дух. У Србији ником здраворазумском не пада на памет да своју јужну покрајину, без обзира на притиске, призна за самосталну државу. Србија као највећа национална држава српског народа показује да је уистину вољна и способна да штити његове националне интересе.

Сасвим је извесно да су амерички циљеви остали исти – доминација на Балкану, Србија и БиХ у НАТО-у.


Да ли је наша опција претерано опрезно и смерно ишчекивање, пасивно препуштање судовима и лекцијама са стране? Неумитна је истина да живимо на трусном простору, где прошлост није прошла, а историја се доживљава свакодневно и у сваком тренутку може постати будућност.