Нови изазови пред Европском унијом

Европска унија је суочена са више изазова. У технолошким и геополитичким окршајима између САД и Кине, ЕУ неће моћи да остане по страни. Вирус корона је оставио дубоке ране у економији и у унутрашњим оносима у ЕУ. Две битне земље, Италија и Шпанија, без помоћи ЕУ би се нашле пред банкротом. Текућа правна битка између Суда правде Европске уније (СП) и Уставног суда Немачке (УСН) прети да затрује односе на релацији ЕУ‒Немачка.


Пише: Митар Михаљица, доктор економских наука


Сукоб два споменута суда добро илуструје нарасле противречности и неусклађености у функционисању ЕУ. Предмет тог правног спора је одлука УСН од 5. маја 2020. да СП није у духу важећих прописа анализирао и пратио рад Европске централне банке (ЕЦБ), те да је ЕЦБ, спроводећи Програм куповине дуга јавног сектора (ПСПП), од 2015. непропорционално користила неконвенционалне методе монетарне политике (квантитативно омекшавање, QЕ) у куповини дуга држава чланица и других дужничких хартија на секундарном тржишту.


УСН ставља нагласак на то да методе QЕ имају и друге важне секторске и регионалне импликације, као што имају утицај на акционаре, власнике некретнина, штедише, пореске обвезнике, што је све углавном у надлежности чланица ЕУ. Уколико ЕЦБ не би пружила уверљиве доказе о оправаности својих мера, УСН би могао наложити Бундесбанци да иступи из ПСПП у коме она учествује са 28 одсто у куповини дугова за рачун ЕЦБ. Овај правни спор је неизвестан. Суд правде ЕУ полази од тога да он, сходно основном акту ЕУ, има искључиво право да оцењује рад ЕЦБ, док УСН сматра да ЕУ није држава, те да његове пресуде имају већу правну снагу.  При томе, у Споразуму о функционисању ЕУ (чл.121), те у Статуту европског система централних банака (чл. 18) стоје норме које се искључују у погледу права централних банака и ЕЦБ да купују дужничке хартије од вредности држава чланица ЕУ. Тиме оба суда имају своје аргументе.


У позадини овог правног спора стоји озбиљнији проблем. Ужи круг креатора ЕУ није ни имао намеру да до краја осмисли цео пројекат ЕУ. Они су сматрали да је у почетку довољно да имају царинску унију, а после централну банку (са окрњеним правима) и једну валуту за еврозону (евро) па да ЕУ складно функционише. Међутим, у доба великих криза, као што је она из 2008. и ова сада, јавља се проблем. У недостатку других стубова економске политике, ЕЦБ је истурена у прве редове борбе да сама мерама монетарне политике решава бројне шокове и неравнотеже у функционисању ЕУ. Додуше, у ЕУ постоји стабилизациони фонд и разни инструменти кредитирања, али је њихово коришћење условљено спровођењем ригорозних захтева на које земље најчешће не пристају. ЕУ нема изворне и сигурне приходе па да мерама фискалне политике, заједно са ЕЦБ, поднесе терет решавања структурних и других економских неравнотежа. Зато је правни спор између два суда потенцијално далекосежан, јер судови правним средствима покушавају да реше проблем који није лако решити због непостојања битних институција за функционисање ЕУ.


Напред наведени проблеми не трпе дужа одлагања. Сувише дуго трају расправе у ЕУ о заједничком дугу земаља ЕУ, о еврообвезницама. Земље југа, уз Француску, инсистирају на томе. Земље са севера (четворка штедљивих – Аустрија, Шведска, Данска, Холандија) су против тога, тражећи да се путем кредита решавају тешкоће земаља ЕУ, што је и Немачка до сада подржавала. Међутим, сада је А. Меркел, као озбиљан државник, преломила и заједно са Е. Макроном учинила историјски потез у санирању последица корона кризе. Договорено је да Европска комисија, у своје име, емитује обвезнице у висини од 500 млрд. евра, те да се тај дуг врати преко увећаног буџета ЕУ. Део тог новца у виду грантова би отишао Италији и Шпанији, а други део у важне пројекте у ЕУ. Тиме је учињен први корак да се пређе река Рубикон. За сада је изузетно значајно то што у владајућој Хришћанско-демократској унији (ЦДУ) изгледа преовлађује подршка предлогу А. Меркел и Е. Макрона.


Зашто је А. Меркел сада преломила. Пре свега улози су за Немачку и ЕУ веома велики. Економије Италије и Шпаније би без помоћи ЕУ биле пред банкротом. То би претило опстанку ЕУ, а тиме и губљењу тржишта за најјаче економије. Трошкови задуживања ове две земље на финансијским тржиштима би били несношљиви, док су трошкови задуживања ЕУ као целине далеко повољнији. Део разлога је и у томе што су својим предлогом Меркел и Макрон хтели да скину велики терет са леђа ЕЦБ у финансирању све већих потреба посрнулих економија ЕУ путем штампања све веће количине новца.


Тим предлогом свакако ће бити ублажен а вероватно и скинут са дневног реда постојећи спор два наведена суда, јер ишчезава предмет спора. Битно је и то да ће Конференција о будућности ЕУ (која је одложена због короне) бити настављена, где би горњи предлог могао отворити простор за консолидацију ЕУ.  Ништа нису мањи ни геополитички разлози. У будућим технолошким и геополитичким окршајима између САД и Кине сматра се да ЕУ не би требало да буде неми посматрач, већ да кроз тешњу сарадњу и процес политичке интеграције у ЕУ буде равноправан партнер две велике силе у распореду глобалне економске и политичке моћи. Ипак до тога пут није лак, па ни осигуран.