Новоговор, насиље над језиком

Доживели смо да нам прете судским процесима уколико доследно не примењујемо наметнути језик који су дизајнирале нестручне особе угледајући се на стране језике битно различите од нашег.


Пише: проф. др Чедомир Антић


Радим на Филозофском факул-тету. Ванредни сам професор. Пре три седмице запослени наставници добили су допис из Одсека за правне, кадровске и административне послове факул-тета под називом „Примена родно сензитивног језика у складу са одредбама Закона о родној равноправности”. У допису нас позивају „да се поступа у складу са овим законом”, те се у том смислу запослени упућују да се придржавају „Приручника за употребу родно сензитивног језика”. Овај процес наметања једног недавно усвојеног закона и њиме креираног „родно сензитивног језика”, међутим, пратило је категорично противљење струке.


У више наврата протестовале су научне установе које се баве српским језиком. Све оне обједињене су у Одбору за стандардизацију језика. Реч је о угледним, међународно признатим и старим институцијама какве су Матица српска, САНУ, ЦАНУ, АНУРС, Институт за српски језик, СКЗ, а са њима и осам филолошких факултета (у Београду, Новом Саду, Никшићу, Приштини, Нишу, Источном Сарајеву, Бањалуци и Крагујевцу). Ове установе указују да је вештачки и наметнут тзв. родносензитивни језик „у супротности са целом историјом норме српскога књижевног језика, а самим тим и са његовим системским и структурним правилима”.


Стручњаци указују да у српском језику граматички и природни род нису директно повезани. Именица женског рода може да денотира искључиво мушкарце (нпр. „мушкарчина”), именица мушког рода може да денотира искључиво жене (нпр. „девојчурак”), именица женског рода може да денотира и мушкарце и жене истог занимања (нпр. „судија”), као што то може да чини и именица мушког рода (нпр. „ватрогасац”). Филолози упозоравају да је реч о истинском политичком насиљу над језиком, те у потпуности одбацују примену „родно сензитивног језика”, а нарочито критикују и директно одбацују коришћење препорученог „Приручника за употребу родно сензитивног језика”.


За велики део професора и научника запослених на нашим универзитетима, ове мере нису ништа друго него бирократско насиље над језиком и мишљењем. Београдски универзитет и његова претеча Велика школа, вековима су познати по отпору свакој врсти насиља, а посебно према бирократском терору над слободним мишљењем. У добу када је лично опредељење постало нека врста тотема – па је сасвим логично да се неко опредељује око свега па и око биолошких датости – доживели смо да нам прете судским процесима уколико доследно не примењујемо наметнути језик који су дизајнирале нестручне особе угледајући се на стране језике битно различите од нашег. Екстремисти су у историји увек за циљ имали да сузбију друге и другачије, а тоталитарни политичари да укину другачије мишљење. Перверзија је овог времена што то неки чине у име мањина и одбране различитости!?


Административна установа која нас је о новом „закону” обавестила није ни покушала да поштује један други закон ове државе, па нам се надлежна особа – госпођа Валентина Лепојевић Коларић – обратила користећи латиницу уместо ћирилицу. Фанатична горљивост службеника новог тоталитаризма доводи нас пред питање: да ли ћемо бити денунцирани ако овај новоговор доследно не употребљавамо пред студентима и да ли ће наше научне монографије и уџбенике на њега бити превођене по сили закона?


Посебно је скаредна чињеница да овај напад на аутономију универзитета предводи особа која се налазила у врху Народне скупштине када су пре двадесет година припадници њене странке отимали мандате изабраним посланицима, ратовали са Врховним судом и која је током претходних година показала потпуну политичку неначелност и личну несолидност. У стручном погледу министарство се ослонило на особу која је у јавности лажно оптуживала мр Зорана Ћирјаковића, а када је овај наш научник због тога отпуштен са посла пропустила је да га тужи или на било који други начин докаже своје тврдње.


Верујем да од наших светлих, часних и тешких традиција не би смело да одступи ни савремено поколење професора и студената српских универзитета. Ми нећемо пристати на било какво наметање лажи уместо истине, помодне лудости уместо мудрости и силе уместо правде. Наравно, не желимо ни да одвраћамо оне који су опредељени да користе новоговор. Нека природа језика и слобода покажу ко је био у праву. Залажемо се за пуну слободу научног мишљења и изражавања, која се традиционално негује на Филозофском факултету и београдском универзитету, укључујући и пуну слободу коришћења језика, што подразумева и право на избор језичког стандарда прописаног од стране релевантних стручних и научних установа нашег народа. Дозвољавајући слободу свакоме, захтевамо је и за нас.


Уверен сам да ћемо бранити и одбранити научне принципе, слободу и равноправност у истој мери и једнако успешно као што су наши претходници у минулим столећима одбранили слободу, демократију, равноправност и наш народ.