Ново из Матице српске: „Писма, сусрети, трагови” Милана Кашанина

У издању Матице српске ускоро ће изаћи из штампе преписка Милана Кашанина, трилогија у пет књига под насловом „Писма, сусрети, трагови”. Штампање књига је подржало Министарство културе, а реч је о почетку рада на објављивању Кашанинове рукописне оставштине, јер су припреми и дневнички записи.

Ове књиге су залог поверења госпође Марине Бојић, кћерке Милана Кашанина, јер су преписка, рукописи и породичне фотографије стигли као њен дар, каже за Зорица Хаџић, управница Рукописног одељења Матице српске. Овај пример, како додаје, показује да колективно, и држава и појединци, морамо да водимо бригу о институцијама које су дуговечне, да будемо посебно осетљиви према институцијама које имају традицију у српском народу, да осећамо захвалност према онима који су их давних дана основали, да поштујемо традицију и деловање Матице, да никада не заборавимо велико страдање Народне библиотеке.

‒ Због тога поносно истичем да су у последњих месец дана у Матицу српску, у њено Рукописно одељење, на дар стигле књиге и преписка књижевника Раше Перића, рукописна оставина Владимира Миларића, једне рукопис песме Брате Павловића. Последње што смо добили су две драматизације Борислава Михајловића Михиза, поклон академика Матије Бећковића ‒ каже наша саговорница.

Дарована грађа тако се придружила драгоценим архивалијама које су у Матици српској похрањене. Рукописно одељење чува архивалије у вези са личностима које су задужиле српску културу. Традиција чувања грађе у Матици започиње самим чином оснивања 1826. године.

‒ Данас је грађа разврстана у три одељења: Збирка рукописа, Збирка писама и Збирка фотографија. Збирка рукописа садржи 20.000 до сада обрађених списа и више хиљада копија важне архивске грађе. До сада је обрађено 61.150 писама, од поклона и откупа набављено је још неколико десетина хиљада писама. Велики посао обраде ове грађе је пред нама. Збирка фотографија поседује близу 25.000 снимака, негатива и албума, од дагеротипија до снимака начињених савременом дигиталном опремом. Прошле године Рукописно одељење Матице је реновирано при чему је акценат стављен на адаптацију и уређење депоа. Процес дигитализације је у току ‒ наглашава Зорица Хаџић.

Подсећа да постоје и приватни фондови који сакупљају историјску и књижевну грађу, таква је пракса и у свету, али додаје да није довољно упозната са квалитетом и начином њиховог рада код нас.

‒ У сваком случају, мој став је врло изричит и одређен и он гласи да национално благо треба да чувају националне институције. Рукописима и другим архивалијама место је тамо где држава и стручни кадар могу озбиљно и професионално да воде рачуна о њима, где та грађа никада не може бити отуђена. Када је реч о приватним фондовима, власник фонда одлучује о свему и, желим да верујем, у најбољој намери се труди да прибави стручњаке који ће на најприкладнији начин прикупљену грађу обрадити. Ипак, приватни фондови културне грађе по природи ствари увек морају имати у виду и калкулисати са комерцијалним ефектима. Тамо где има комерцијалне калкулације мањкаће објективности ‒ наглашава наша саговорница.

Наводи да посебно осетљиво питање јесу услови у којима се у таквим фондовима чува грађа, као и њена доступност истраживачима. У Матици и другим националним институцијама бригу о документима важним за нашу културну историју води тим стручних људи.

‒ Грађа је у сваком тренутку доступна корисницима. Запослени у нашем одељењу кориснике могу да стручно упуте и укажу на документа која могу у њиховом истраживању бити од значаја. Не мањка нам ни знања ни ентузијазма ни добронамерности ни љубави према послу који радимо. А радимо га систематски, задужени нашим прецима који су сакупљали архивалије, препознавајући њихову вредност, дародавцима који су своје поверење са разлогом поклонили Матици, као и вером у потомке који ће ту драгоцену грађу, и када нас више не буде, имати на располагању. Као професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, студенте заинтересоване за проучавање рукописа са задовољством упућујем у рад. Наизглед окренути прошлости заједно мислимо на будућност. Не носи нас стихија ‒ подвлачи Зорица Хаџић.

Образовање и национална култура темељи су националног идентитета, па када је тако, онда морамо да чувамо и имамо и поверење у установе националне културе које су кроз векове подизали и развијали наши претходници, они који су прикупљали и даривали национално благо за чување у државним – националним институцијама.

‒ И данас ове установе примају поклоне дародаваца свесних да су то места којима природно припадају рукописи, документа, књиге, слике, предмети. Чувати културно благо значи и опстати као народ. Све може да буде комерцијализовано, само национална култура не. Све може да буде глобализовано у потрошачком друштву осим националне културе. Национална добра не трпе приватизацију и комерцијализацију јер она у себи носе већи значај и виши смисао, а то је очување националног идентитета. Зар је потребно подсетити колико народи на свим странама света љубоморно и пажљиво чувају своје националне институције?

Амициозан план везан је за рад Рукописног одељења. Радови на капиталним пројектима као што су преписка Лазе Костића и преписка Милана Кашанина су завршени. Објављена је књига Радована Поповића о Тишми и „Окупацијски дневник” Милана Јовановића Стоимировића. У припреми за штампу је „Аутобиографија” Миховила Томандла.

‒ На реду је приређивање целокупне преписке Ј. Ј. Змаја. Вредно се ради на приређивању и других рукописа. Планирамо и значајне новине у нашем деловању, али ће једно остати исто ‒ Матица ће и даље бити залог свима који у породичној заоставштини чувају рукописе од друштвеног и историјског значаја. Настојаћемо да поверење дародаваца оправдамо радом и делима, свесни да Матица српска траје већ готово два века. И трајаће много дуже од свих нас ‒ каже Зорица Хаџић.