Објављена књига о Кишу на италијанском

На данашњи дан 1935. године у Суботици је рођен Данило Киш, репре-зентативни представник модерне српске и светске прозе. Тим поводом у излозима римских књижара појавио се италијански превод моно-графије Миливоја Павловића „Венац од трња за Данила Киша”.


Издавач књиге је кућа „Oltre il mare”, а преводилац др Мила Михајловић, Зрења-нинка која је пре три деценије у Риму завршила Музичку академију и потом остала да ради у југословенској и српској редакцији РАИ. У међувремену је докто-рирала и објавила низ књига о српско-италијанским везама. Поред осталог, пре-мијерно је публиковала раније непознату грађу о доприносу италијанске војске пребацивању остатака српске војске из албанских мочвара (1915) ка Крфу и другим лукама. Пре неколико дана, на Сретење, др Мила Михајловић примила је из руку председника Вучића одликовање за свој научни и преводилачки рад.


„Киш је добро познат италијанским читаоцима, пошто су све његове важније прозне књиге одавно преведене. Киш је имао среће са својом посмртном славом на Апенинима, али ће љубитељи сада из широког биографског захвата лакше моћи да споје етапе Кишовог горког искуства с концепцијом његовог дела”, каже за Миливоје Павловић, и додаје: „Киш је високо уздигнута застава српске културе: види се издалека и приказује нас као народ с културом, а не само с историјом”.

Павловић је, као млади новинар, пре тачно пола века, за „Нин” – који је тада узлазио у оквиру „Политикине” куће – интервјуисао Киша као аутора романа године („Пешчаник”).

„Кишу се тај интервју допао, па га је уврстио у своју књигу есеја. Касније се дружење наставило сусретима и разговорима у Дубровнику, Паризу, Будимпешти и другде. Јула 1989, већ тешко болестан, Киш је дошао у Београд да се поздрави с пријатељима. Умро је 15. октобра те године. На изричит писани захтев, који доноси Павловићева књига, Киш је сахрањен по православном обреду, не без гунђања чаршије. Тиме је, поред осталог, Киш хтео да изрази захвалност мајци, која га је, видевши шта се спрема Јеврејима, године 1942, уочи јануарских дана кад су стотине Срба, Јевреја и Рома гурани под лед, крстила у новосадској православној цркви. То му је спасло живот, док је Кишов отац Едуард скончао у Аушвицу.


„Ако на икога, на Киша би се могле применити речи оног славног Римљанина: прах му је овде, у Београду, а слава му је посвуда”, додаје Павловић.


Српско издање „Венца од трња” добило је награду за издавачки подухват на Сајму књига и доживело је три издања (у припреми је четврто). Књига је пре италијанског преведена на још два језика и имала успешне промоције у Будимпешти, Паризу и у Француском културном центру у Београду. Уредник српског издања је Петар Арбутина, а дизајнер италијанског издања је Милош Мајсторовић.


Прва ствар објављена под Кишовим именом била је (1953) жал за прерано умрлом мајком. У међувремену је Киш стално писао и стихове; говорио је да је сасвим задовољан квалитетом својих пет–шест песама. Последњи рад објављен за Кишова живота била је такође песма – „На вест о смрти М. Т.”, посвећена Мири Траиловић, с којом је сарађивао као драматург Атељеа 212 и сарадник Битефа. Та песма објављена је августа 1989. у Културном додатку „Политике”. Заједно с неким другим поетским записима, преведена је у оквиру италијанског издања „Венца од трња”. Захваљујући подвигу др Миле Михајловић, сада се и ови, раније маргинализовани прилози могу читати на италијанском.


Павловић је ово издање делимично прилагодио италијанском пробирљивом чита-тељству доносећи релевантне податке о сјајној рецепцији Кишових књига у Италији. Посебно место даје се познатом писцу и критичару Клаудију Магрису, који је можда најбоље разумео зашто је Киш сматрао да су две најопасније пошасти 20. века фашизам и стаљинизам, те да он мора о њима да сведочи пошто су га дубоко окрзнуле.