Једна од две приче награђене на литерарном конкурсу "Гласа Пеште", на тему заштите животне средине.
Збило се то у блиској будућности. Време је било збуњено и неопрезно, па је онај ко је умео да вири кроз време, могао то да учини. Заправо, могао је свако, само ако се није плашио да завири у будућност.
Др Восеча, обучен у свилено одело, са машном и златном иглом, са златним сатом и лакованим ципелама из којих су се смешиле беле чарапе, убеђивао је архитекту:
- Својим рукама сам створио ову ливаду и овде ће се градити моја нова пилана.
- Али, господине Восеча…
- Са докторе да ми се обраћајте!
- Ту није безбедно. Појавило се клизиште. Када крену кише...
- Не верујем у клизишта. Платићу и спречите.
Док су се они расправљали, наступила је будућност. На ливади је блистала нова пилана. Др Восеча је поносан ишао у обилазак непрегледног шпалира трупаца.
- Хej, приђи! Зачуо се глас из наслаганих трупаца.
- Ти, ти напирлитани!
- Ко си ти? Шта хоћеш? Ако хоћеш паре...
- Не, само паре нећу. Ја сам Дух шуме. Преживео сам пустошење. Извуци ме одавде и однеси до прве шуме.
- Не верујем у духове. А прва шума је и-ха-хааа далеко.
- Далеко је, јер си је ти посекао. Не мудруј, већ ме однеси пре кише.
- Шта фали киши? Силне сам их испратио у шумама док…
- Кад си био дрвосеча, и док је било шума. Кише у шуми и кише на стратишту бивше шуме нису исте кише. Попни се на дрво па погледај у Будућност.
- Нема дрво у близини. Само она палма коју сам купио да ми краси фирму.
- Онда ништа. Ако нема дрвета, нема ни погледа у Будућност.
Ту се др Восеча спотаче о пертлу са својих лакованих ципела и упаде у Будућност. А тамо, поплава. Бујица носи све пред собом, и људе, и ствари, и свилене машне и златне игле, па и самог др-а.
Борио се он за голи живот са воденом немани. Када је већ мислио да нема спаса, поплава га избаци на тло. Био је го и бос. Остале му само чарапе на ногама. Погледа око себе, потоп. Поред њега једна врба. Он скиде своје беле чарапе, пропра их у оној мутној води и окачи на врбу да се просуше. Потом седе на један стари пањ.
- Баш је живот тежак и није фер - прозбори.
- Хеј, ти докторе! - зачу се из крошње врбе.
- Ја? Нисам ја више доктор. Нема више ни пилане, ни златног сата, ни свиленог одела. Каква мене будућност чека...
- Одломи једну гранчицу са врбе.
- Врбе? Ко би то купио и да је посечем.
- Само гранчицу. Доста је било сече. Направи од ње свиралу.
- Није ми до песме. А ко си ти?
- Ја сам Дух шуме. Сећаш ли се? Срели смо се једном, кад је будућност била близу а прошлост далеко.
- И шта ће ми свирала?
- Са њом можеш погледати у прошлост.
- Прошлост знам. Ја бих у будућност да завирим.
- Само кроз прошлост може видети будућност - рече Дух шуме и нестаде.
И тако он остаде на обали, сам са собом. Није неко друштво, помишљао је.
У сан му онда потом сврати Дух шуме и он тада паде пред њега ничице, моливши га да му опрости.
- Хоћу, чим сам себи опростиш - одговори Дух.
Comments