top of page

Оливера Јелкић: Свирала од врбе

Једна од две приче награђене на литерарном конкурсу "Гласа Пеште", на тему заштите животне средине.



Збило се то у блиској будућности. Време је било збуњено и неопрезно, па је онај ко је умео да вири кроз време, могао то да учини. Заправо, могао је свако, само ако се није плашио да завири у будућност.

Др Восеча, обучен у свилено одело, са машном и златном иглом, са златним сатом и лакованим ципелама из којих су се смешиле беле чарапе, убеђивао је архитекту:

- Својим рукама сам створио ову ливаду и овде ће се градити моја нова пилана.

- Али, господине Восеча…

- Са докторе да ми се обраћајте!

- Ту није безбедно. Појавило се клизиште. Када крену кише...

- Не верујем у клизишта. Платићу и спречите.

Док су се они расправљали, наступила је будућност. На ливади је блистала нова пилана. Др Восеча је поносан ишао у обилазак непрегледног шпалира трупаца.

- Хej, приђи! Зачуо се глас из наслаганих трупаца.

- Ти, ти напирлитани!

- Ко си ти? Шта хоћеш? Ако хоћеш паре...

- Не, само паре нећу. Ја сам Дух шуме. Преживео сам пустошење. Извуци ме одавде и однеси до прве шуме.

- Не верујем у духове. А прва шума је и-ха-хааа далеко.

- Далеко је, јер си је ти посекао. Не мудруј, већ ме однеси пре кише.

- Шта фали киши? Силне сам их испратио у шумама док…

- Кад си био дрвосеча, и док је било шума. Кише у шуми и кише на стратишту бивше шуме нису исте кише. Попни се на дрво па погледај у Будућност.

- Нема дрво у близини. Само она палма коју сам купио да ми краси фирму.

- Онда ништа. Ако нема дрвета, нема ни погледа у Будућност.

Ту се др Восеча спотаче о пертлу са својих лакованих ципела и упаде у Будућност. А тамо, поплава. Бујица носи све пред собом, и људе, и ствари, и свилене машне и златне игле, па и самог др-а.

Борио се он за голи живот са воденом немани. Када је већ мислио да нема спаса, поплава га избаци на тло. Био је го и бос. Остале му само чарапе на ногама. Погледа око себе, потоп. Поред њега једна врба. Он скиде своје беле чарапе, пропра их у оној мутној води и окачи на врбу да се просуше. Потом седе на један стари пањ.

- Баш је живот тежак и није фер - прозбори.

- Хеј, ти докторе! - зачу се из крошње врбе.

- Ја? Нисам ја више доктор. Нема више ни пилане, ни златног сата, ни свиленог одела. Каква мене будућност чека...

- Одломи једну гранчицу са врбе.

- Врбе? Ко би то купио и да је посечем.

- Само гранчицу. Доста је било сече. Направи од ње свиралу.

- Није ми до песме. А ко си ти?

- Ја сам Дух шуме. Сећаш ли се? Срели смо се једном, кад је будућност била близу а прошлост далеко.

- И шта ће ми свирала?

- Са њом можеш погледати у прошлост.

- Прошлост знам. Ја бих у будућност да завирим.

- Само кроз прошлост може видети будућност - рече Дух шуме и нестаде.

И тако он остаде на обали, сам са собом. Није неко друштво, помишљао је.

У сан му онда потом сврати Дух шуме и он тада паде пред њега ничице, моливши га да му опрости.

- Хоћу, чим сам себи опростиш - одговори Дух.


Comments


bottom of page