Пекић: Писац који је живео на леду (2)

Updated: Nov 7, 2020

Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивае издавање његових дела у Југославији. Најзад се 1975. појавило Успење и суноврат Икара Губелкијана, које је касније преведено на пољски 1980, мађарски 1982, чешки 1985. и француски 1992.


Године 1977. послао је рукопис сотије Како упокојити вампира на књижевни конкурс Удружених издавача Југославије, који су препознали у њему најбоље пристигло дело и тако је књига штампана. Касније је преведена на чешки 1980, пољски 1985, италијански 1992, а енглески превод се појавио 2005. Базиран делимично на Пекићевом сопственом искуству у затвору и истрази, роман показује методе, логику и психологију модерног тоталитарног режима.


Одбрана и последњи дани (1977), сага фантасмагорија, преведена је на пољски и мађарски 1982, на чешки 1983, француски 1989. и шведски 2003. Ова три романа базично се баве разним врстама и на разним нивоима колаборације у Југославији за време Другог светског рата.


После више од две деценије припрема, студија и проучавања први том Пекићеве седмотомовне фантасмагорије Златно руно се 1978. године појавио пред читаоцима. Следе затим и осталих шест томова током 1978—1986. године. Тим делом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову сагу Пекић је 1987. добио Његошеву награду, означујући га као једног од врховних савремених прозних писца у Југославији.


Према мишљењу жирија Телевизије Србије, тај роман је ушао у избор десет најбољих романа, написаних на српском језику у периоду од 1982. до 1992. године. Златно руно је упоређивано од стране иностраних критичара са Џејмс Џојсовим Уликсом, по структури нарације класичног мита, са Мановим Буденброковима, по дугачкој породичној историји и еволуцији предратног друштва, као и са ″Контрапунктом живота″ Олдуса Хакслија, по унутрашњој тензији која пролази кроз лавиринт конфликтних перспектива. Али, ипак је Златно руно слављено као јединствено. Једна од очигледних одлика је и огроман обим и тематска комплексност. Роман описује лутање генерација Његована и кроз њих истражује историју Балкана. Први, други и трећи том издат је на француском 2002, 2003. и 2004. године.

Осамдесетих је Пекић написао нешто сасвим ново. Сакупљао је материјал за писање књиге о изгубљеном острву Атлантиди, са намером да да једно ново објашњење за корене, развој и пропаст наше цивилизације. И поред класичних извора који су инспирисали његов антрополошки интерес, Пекић је одлучио да оцрта своју нову визију будућности и тиме избегне рестрикције „историјског модела“ са којим је он несумњиво морао да се суочи у старим митовима.


Из тога су произишле три књиге: жанр-роман Беснило (1983), антрополошки роман 1999 (1984) и епос Атлантида (1988).[3] Ове књиге су доживеле велики број издања у Србији, а Беснило је био бестселер. Беснило је преведено на шпански 1988. и мађарски 1994, а Атлантида на чешки 1989. За Атлантиду је Пекић добио Горанову награду 1988. Овај роман је 1983. изабран за најчитанију књигу домаћег аутора те године и добио је награду Београдски победници. Пекићева Одабрана дела у 12 томова штампана су крајем 1984. а за њих је добио Награду Удружења књижевника Србије.


Године које су појели скакавци, у три тома, издате су између 1987. и 1990. Два одломка прве књиге су преведена на енглески и публикована у књижевним часописима Велике Британије. Ово је Пекићева аутобиографско-мемоарска проза са оценом и објашњењем послератних дана, животом и прогањањем буржоазије под комунистичким режимом. Ове књиге нису само аутобиографске у класичном смислу речи, пошто се Пекић бави и општим стањем Југославије после Другог светског рата, као и другим земљама и њиховим пеналним системима. Он слика затворски живот као јединствену цивилизацију, а цивилизацију „слободе“ као специјалан вид затвора. Ова трилогија је изабрана као најбоља мемоарска проза и за њу је Пекић добио Награду Милош Црњански 1989.

Готске приче Нови Јерусалим штампане су 1989, за које је Пекић је добио Награду Мајска руковања у Црној Гори 1990. за своја литерарна и културна достигнућа. Две приче из ове збирке су публиковане на француском, енглеском и украјинском у разним антологијама. Прича Човек који је јео смрт из ове књиге била је посебно преведена у Француској 2005. као сепаратно издање. На таласима радио-станице Франце културе је 21. септембра 2005. ово Пекићево дело представљено као књига дана, односно као најбоља књига страног писца те године.


(Наставак следи)


Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.