Петар Текелија, Србин у руској војсци (3)

Након повратка у Русију, Петар Текелија је неко време провео у Новој Србији, области у којој су плански насељавани Срби. Сагласно плану о насељавању Новоруске губерније 1764. године, добио је парцелу за кућу у Новомиргороду и земљу за насељавање у његовој околини. Војна колегија поставила га је 1764. године на дужност команданта Српског хусарског пука.

Од 1764. године, почињу Текелијине сталне службене мисије у саставу руског експедиционог корпуса на територију Пољско-литванске уније, против пољских конфедералиста. Ступањем Српског хусарског пука на тло пољске Украјине, почео је рат против Пољске. Војна колегија унапредила га је 1767. године у чин бригадира, а уз то је добио и велике поседе (3.160 десетина земље) у Великом Лугу.

Текелија је такође учествовао и у Руско-турском рату, који је почео турском објавом рата 1768. године док су ратне операције отпочеле тек наредне године. Одмах на почетку рата, Текелија је са Српским хусарским пуком победио турску војску под Абаз-пашом код Хотина априла 1769. године. Затим су следиле битке код Каменец-Подољског, Журжа, Браиле и Фокшана у којима је такође учествовао и Текелија. Под командом генерала Румјанцова, током 1770. године, Текелија се борио у биткама код Рјабаје Могиле, на реци Ларги и на реци Когулу. За учешће у бици на Когулу, одликован је Орденом Свете Ане првог степена и унапређен је у чин генерал-мајора. Током 1771. командовао је авангардом Румјанцова која је била састављена од седам батаљона пешадије и три коњичка пука. Октобра 1771. године, учествовао је у освајању Журжа са знатно слабијом војском (8.000 наспрам 45.000 Турака).

Из овог рата Текелија је изашао са сада већ завидним рангом у војсци. У част Кучук-кајнарџијског мира, произведен је у генерал-поручника 17. марта 1774. године, а орден Св. Георгија трећег степена добио је 26. септембра исте године. У исто време именован је за команданта војске Новоросијског краја, у одсуству кнеза Грегорија Потемкина.

У Руском царству су се 70-их година 18. века створили услови за решавање питања козака, који су се 30-их година 18. века населили у Новој Сечи у Запорожју. Требало је пацификовати козаке и ликвидирати Запорошку Сеч, како би се на овој територији могла извршити колонизација становништва из Руског царства. Овај задатак, царица Катарина Велика поверила је Петру Текелији.

Из тврђаве Свете Јелисавете (где се налазила његова команда), кренуо је крајем маја 1775. године, са великом војском. Опкољавање и заузимање Сечи извршено је 4. јуна 1775. године. Истог дана, Текелија је сазвао скуп запорошких старешина и прочитао им Манифест царице Катарине II о укидању Запорошке Сечи. Међу козацима настала је подела. С једне стране, углавном стално настањени козаци, сматрали су да се треба покорити царској наредби, а с друге стране су били они који су сматрали да треба пружити отпор. Текелија се није задовољио њиховим мирним прихватањем Манифеста. У руској историографији је остало забележено да је задатак Текелија извршио без проливања и једне капи крви. Да би обезбедио покорност, Петар је ипак ухапсио неколико најугледнијих личности, а затим и разорио Сеч. Многи козаци тада су се преселили на турску територију.

Текелију је 10. јула 1775. године царица Катарина Велика наградила орденом Светог Александра Невског. Добио је тада имања са 500 кметова у Витепској губернији.

Након тога, Текелија је био на дужности врховног управитеља Запорожја. Извршио је реформу административно–територијалног уређења. Саставио је пројекат поделе деснообалног и левообалног дела Запорожја између Новоруске и Азовске губерније, који је спроведен током друге половине 1775. године. Од 1776. до 1783. године, бавио се углавном питањима насељавања војски Новоруске губерније.

(Наставак следи)

Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.