Петар Текелија, Србин у руској војсци (4)

Петар Текелија је именован за главнокомандујућег посебне армије од 18.000 војника, формиране да би штитила руске државне границе на источним обалама Црног мора. Са овом армијом Петар је учествовао у гушењу татарских побуна на територији Кримског каганата у току 1777-1778. године и инкорпорацији Крима у оквире Руског царства 1783. године.


Године 1786. Текелија је био унапређен у чин генерал-аншефа, што је био највиши чин међу Србима официрима у Русији. Следеће године, постао је шеф Нижегородског драгонског пука. Одликован је и орденом Св. Владимира првог степена.


Године 1787. избио је нови рат између Русије и Турске. Одмах на почетку рата, Текелија је на основу личне заповести кнеза Потемкина био постављен за команданта Кавкаског корпуса. Почетком 1787. године, стигао је на Кавкаску линију. Свој штаб сместио је у тврђаву Георгијевск. Учествовао је у више похода, од којих је најбитнији поход на десну обалу Кубана до зидина Анапе и подножја Кавказа. У пролеће 1788. године Текелија је пао с коња, тешко се повредио и није се више опоравио. Команду над Корпусом задржао је до јуна 1789. године. Када је схватио да неће оздравити, напустио је активну службу у војсци. Посебном одлуком царице Катарине II задржао је и даље своје раније принадлежности.


Петар Текелија се није женио, али је имао двоје деце, сина и кћерку, које му је родила љубавница. Дворац у којем је живео, саградио је у Новомиргороду.


Осим цркве светога Александра Невског на свом поседу у Хмељову, Текелија је при Николајевској цркви у Новомиргороду израдио и украсио кaпелу посвећену светим апостолима Петру и Павлу. Последње године живота, провео је у раскоши. Имао је расне хртове и коњушнице са расним коњима.


Петар Текелија се посвађао са Симеоном Пишчевићем, иако су некада били добри пријатељи. Без обзира на свађу, Петар је подупирао каријеру Симеоновог сина Александра, који је код њега служио као ордонанс.


Занимљиво је да Петра није спомињао по добру, ни његов синовац Сава, који је 1787. године боравио на имању Петра Текелије: Мени сви говорили зашто мене стриц не узме за ађутанта, први би ађутант био мајор а друга два капетана, дакле уместо једнога от ови' мого би ме узети. Ја сам се то и надао, но стриц уместо да би се старао мене произвести то он мене угњетавао и чем мене други више почитовали, то он све унижавао[…]Ја узрок томе нисам знао кроме мислио да ноћна кукавица, његова подложница, која је имала двоје деце[…]от шталмајстера с којим се држала, но стриц мислио да и' он начинио. Она ваља да му је и ноћу и дању кукала бојећи се да стриц мене не учини наследником, како ме је и звао и искао од мога оца.


Вељко Петровић сматра да је Петар Текелија свога синовца овако видео: Стриц Петар је био још сасвим старински бркати Србин, војник коме се западњачки „елегант“, обријан салонски бонвиван који је бриљирао свакојаким знањима и језицима, - отпрве није свидео.


Тешко болестан, после пада с коња, Петар Текелија је умро почетком 1792. године. Сахрањен је у Новомиргороду, у капели св. Петра и Павла. На црквеном зиду се налазила плоча са исписаним именом и пореклом покојног, главним подацима из његовог живота и заслугама за Русију.


Пред крај живота, Текелија је признао очинство над ванбрачном децом, сином Александром и кћерком Маријом. Дао им је презиме и учинио их наследницима већег дела свог богатства. На његову интервенцију, царица је дозволила да његова деца приме породично презиме и грб Текелија. О њима и имању су се након Петрове смрти бринули старатељи. Међутим, Александар је постао пијаница, спискао је очево богатство и умро од алкохолизма. Убрзо након Петрове смрти, његов некада раскошни мајур (имање), продали су старатељи његовог сина Александра администрацији Новоруске губерније.


Када је Сава Текелија по други пут посетио Русију, 1811. године, затекао је мајур у запушеном стању: Двор сасвим запуштен, у њему ни живе душе не би, кров протруо, штокатор пропао, паркети које потрули, које покрадени, поломљени басамаци потрули, велике штале за седамдесет коња ни видити. Обиталишта от сто и двадесет служитеља, кујна, штале за говеда, стражара велика, тридесет кућа и фамилија крепосни' около двора што су били нестало. Прекрасна башта упропаштена.


Смрћу Петровог сина Александра Петровича, прекинута је мушка грана породице Петра Текелије. Након смрти Александра Текелије, породично име предато је племићима Куракиним.


(Крај фељтона)


Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.