Био је поштован и вољен, али и омражен, оспораван и бојкотован. Многи су му љубили руку и долазили код њега по благослов, док су га неки оспоравали и називали најпогрднијим именима. До последњег дана се борио за митрополију и за Српску цркву у Црној Гори, за Косово и Метохију у саставу Србије, за очување српског идентитета и достојанство Срба и Црногораца православаца у Црној Гори. Био је против распада Југославије и заговарао је уједињење српских територија.

Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (83) без сумње ће остати упамћен као неко ко је позвао и стао на чело масовних вишемесечних литија у Црној Гори против Закона о слободи вероисповести, а које су одредиле резултат августовских парламентарних избора и пад ДПС-а Мила Ђукановића након три деценије на власти. Амфилохије припада оној групи православних свештеника који није признавао легитимност Црногорске православне цркве, али ни постојање Црногораца као нације, засебне од Срба. Противио се, јавно, и самосталности Црне Горе и приступању те земље НАТО пакту, док је признање једнострано проглашене косовске независности од Подгорице назвао издајом.
Бистре памети и оштрог језика, каткад непримереног једном владики, митрполит, који је поседовао највише теолошко и филозофско образовање, није се повлачио пред ауторитетима, а на нападе је одговарао и нападима, па и клетвама. Својевремено је изјавио и да осећа грижу савести јер, по наговору из Цркве, није отишао у Хаг да сведочи у корист Слободана Милошевића. За то се касније јавно извинио на сахрани Милошевићевог брата.
Након одлуке Црне Горе да уведе санкције Русији, Амфилохије је, приликом представљања књиге „Вратити се Русији” Леонида Решетњикова, рекао: „Ко не био веран једнојезичној, једнокрвној Русији, дабогда живо месо од њега отпадало, био проклет три пута и 3.000 пута од мене”. После потписивања Бриселског споразума, маја 2013, организован је протест на београдском Тргу Републике, на којем је Амфилохије одржао молебан за Косово и Метохију, рекавши: „Молимо се за упокојење владе и Скупштине и да им се опрости сваки грех”.

На опелу убијеном премијеру Зорану Ђинђићу, под тек подигнутим зидинама Храма Светог Саве на Врачару, рекао је да га је „убила братска мржња, кратковида и слепа, која превиђа вечну истину да ко се мача маши - од мача ће и погинути”. Био је велики противник абортуса па је за жене на балканским просторима говорио да су постале „мајке чедоморке”, које за једну годину у својим утробама побију више деце него што су побили Мусолини и Хитлер и Броз и Албанци на КиМ.
Онима који су инсистирали на томе да су Црногорци, митрополит је говорио да то говоре тако само зато што су рођени у Црној Гори, поредећи их при том са воловима и козама које су такође рођене у Црној Гори, али нису Црногорци и Црногорке. Имао је добре и интензивне контакте са актуелним папом Фрањом, а на Цетињу је угостио патријарха московског и целе Русије Кирила и свог друга и пријатеља са студија патријарха васељенског.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), који је умро јутрос у Клиничко-болничком центру у Подгорици, рођен је на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, а на рођењу је добио световно име Ристо.
Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.

Велики утицај на њега извршили су духовник манастира Ћелије отац Јустин Поповић, којег је СПЦ уврстила у усветитеље, и светогорски старац Пајсије. После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гђе је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, где је примио свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами.
После годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), у два мандата био је и његов декан. Говорио је грчки, руски, италијански, немачки и француски језик, а користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Сабор СПЦ изабрао га је маја 1985. године за епископа банатског, а хиротонисао га је убеоградској Саборној цркви патријарх српски Герман.
Децембра 1990. године изабран је за митрополита црногорско-приморског са седиштем на Цетињу, свечено устоличење извршио је патријарх српски Павле. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: егзарх Свештеног трона пећког, као и архиепископ цетињски, наведено је у биографији на сајту митрополије црногорско- приморске. Био је члан Синода СПЦ, „црквне владе” у више сазива, председавао је тим телом и био заменик оболелог патријарха Павла од краја 2007. године до његовог упокојења. Администрирао је епархијом буеносајреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011.

Како је наведено, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко време по митрополију црногорско-приморску и уопште православље у Црној Гори јер је због „комунистичке владавине већина цркава и манастира била запуштена”. У летопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010”, који је издат поводом 25. годишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија и 20. годишњице његовог служења на Трону цетињском, наведен је податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката.
Обнови свештенства је поклоњена велика пажња „са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног манег места нити већег села у којем би био храм без пароха”.
За време митрополита Амфилохија, први пут у историји Црне Горе, ту митрополију посетили су патријарси и представници свих помесних цркава православне васељене, између осталих, васељенски Вартоломеј, московски и све Русије Алексеј Други, а такође и патријарх московски и све Русије Кирил.
Митрополит Амфилохије представљао је СПЦ у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ - на Цетињу и у манастиру Острогу.
Митрополит Амфилохије се поред теологије и филозофије бавио и есејистиком, преводилаштвом и поезијом, примљен је у чланство Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, добитник је многих књижевних награда.
Митрополит Амфилохије био је једна од најутицајних личности СПЦ, противник косовске политике председника Србије Александра Вучића, па у томе и опонент поглавару, патријарху Иринеју.
„Ђед”, како су га звали поштоваоци, предводио је вишемесечне литије у Црној Гори, против Закона о верским заједницама, који СПЦ сматра дискриматорским, што је, према многим оценама, допринело да владајућа странка Мила Ђукановића добије мање гласова од опозиције на парламентарним изборима.

Уочи сазивања прве седнице новог сазива Скупштине Црне Горе, састао се са лидерима победничких опозиционих странка у манастриту Острог. Његови противници оптуживали су га да се меша у политику и од Црне Горе прави верску државу, док су га присталице браниле наводећи да Ђукановић жели „партијску Цркву”. Током протеста, шира јавност је упознала и епископа будиљанског Јоаникија, који важи за првог по црквеном утицају у Црној Гори, после Амфилохија.
Када је биран наследник патријарха Павла, Амфилохије је на Сабору добио највише гласова, али како се поглавар СПЦ бира на „апостолски начин”, жребањем, патријарх је постао тадашњи епископ нишки Иринеј. Његови пријатељи су говорили да је био задовољан што није постао патријарх већ остаје у Црној Гори објашњавјући да га тамо „чека пуно посла”. Када је оболео од короне, изјавио је да „неће умрети, а да на врх Ловћена не врати цркву Светог Петра Цетињског и да као народ испунимо завет Његошев”, али та му се жеља ипак није испунила.
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)
Comments