У обимној аутобиографији, глумица прави паралелу између страдања својих родитеља на Голом отоку и деде у Јасеновцу, и сопственог страдања деведесетих година.
Зар нисам ја била она која је наивно мислила да нас уметност може спасити од рата? Зар нисам ја била један од оних „добрих момака”? А ако јесам, како сам завршила као народни непријатељ? Ово се пита Мира Фурлан у својој обимној аутобиографији „Воли ме више од свега на свијету” која је на 736 страна објављена код нас у издању „Буке”, а у којој покушава да нађе неке одговоре и остави их у наслеђе свом сину. Глумица чија је каријера имала узлазну путању све до распада Југославије почетком деведесетих кад је са Гораном Гајићем, српским редитељем, отишла у САД, преминула је прошле године, а ову аутобиографију постхумно је објавио њен супруг.
На почетку књиге читамо писмо Мире Фурлан сину, рођеном у Америци, у коме се присећа како му је, када је био у шестом разреду, показала слику њеног деде и његовог прадеде на фарми у Босни, на шта ју је он упитао:„Шта је Босна? Зар ниси рекла да си из Хрватске?” А када га је подсетила да је то била Југославија, рекао је да је све то компликовано и закључио да би све било много једноставније да је она на пример из Канзаса. Отуда њена одлука да покуша да објасни оно што изгледа тако компликовано. И њему, и себи, и свима нама.
Креће од старих породичних фотографија - оца Ивана који је био партизан и комуниста, и мајке Бранке, незаконитог детета имућног Јеврејина Фрица Вејла и Српкиње која је бебу оставила одмах после рођења. Као дете, Мирина мајка је виђала оца, али се селила из породице у породицу све док је није усвојила наставница из школе. Фриц Вејл, син богатог босанског јеврејског трговца, убијен је у Јасеновцу.
Мира Фурлан пише како је не тако давно посетила Јасеновац једне вечери, док су се јабланови уздизали високо у небо, које је било дубоко црвене боје док се смркавало. Место је било превише лепо да би осећала тугу, а грозоте из прошлости чиниле су се незамисливима у тако мирном окружењу. Али и додаје: „Но, морала сам се присетити како је нова, десничарска хрватска влада након рата у деведесетима уништавала документе и фотографије из концентрационог логора... Име мог деде избрисано је из књига као да никад није ни постојао.”
Отац Мире Фурлан је из рата изашао као млад партизан, храбар и згодан херој, идеалиста који је веровао у једнакост и правду, али је због своје доследности завршио на Голом отоку. Њени родитељи су се упознали као послератни новинари, он је писао о политици, она о култури, али због познанства с њим, и њена мајка је завршила на Голом отоку. Он је тамо провео две године, она три, сачекао ју је кад је изашла 1951. године, а 1955. рођена је њихова кћерка Мира...
Док пише о злочинима у Другом светском рату о којима је причао њен отац, о страдању свог деде Фрица у Јасеновцу или њених родитеља на Голом отоку, Мира Фурлан прави паралелу са сопственим страдањем деведесетих и са данашњим временом „Рехабилитација некадашњих ’лоших момака’ данас постаје глобална дисциплина коју широм света политички мејнстрим прихвата и сматра нормалним.”
У детињству је сматрала да је досадно вити добра девојчица, па је с другарицама у школи смислила њихове нове личности – занимљиве, дивље и лоше дечке („Ух, то узбуђење кад си лош”, пише), биле су комбинација ликова Џемса Дина, Хемфрија Богарта и Лија Марвина. Као средњошколка гутала је књиге: Кафку, Камија, Сартра... Имала је утисак да Кафка пише лично о њој, а Сартрова „Мучнина” јој је постала једно од омиљених дела. Адолесценција је била грозоморна, пише, јер није могла да се идентификује са згодном девојком у коју је израсла.
Да припада позорници схватила је када је одиграла своју прву представу у средњој школи. Био је то комад „Живети као свиње” енглеског аутора Џона Ардена, у коме је играла проститутку Дафодил. Мада, како пише, никад није била склона пушењу као остали ученици, на позорници је то обожавала и држала је цигарету у устима за време целе представе, храбро пркосећи, како је замишљала, мизогиним патријархалним правилима која је толико презирала. Док је уживала у свом бунтовништву против друштва, реченица коју је давно била чула од пријатељичине баке одзвањала јој је у ушима: „Кад девојка пуши у јавности, наша мајка божја рони сузе.” „Нек’ рони сузе”, размишљала је: „Овде на позорници, не можеш ме досегнути својим глупим правилима. Овде сам слободна.”
И тако је Мира Фурлан стигла у поглавље свог живота звано слобода. Већ на пријемном испиту на Академији за казалиште, филм и телевизију, рекли су јој да је препаметна и да то није добро ни за глумца а камоли за глумицу. Ипак, примљена је, али глумачка професија јој не доноси мир. Већ 1981. почиње да јој се гади и сматра је понижавајућом и недостојном. Пише Мира Фурлан о свим својим кризама кроз које је тада пролазила, о путовањима, о познанству са српским редитељем Гораном Гајићем који ће јој постати супруг, о животу између Загреба и Београда и о томе како би и тамо и овде сви заћутали кад би она ушла у бифе театра. У Хрватској су јој говорили: „Немаш права ништа говорити. Ниси чиста Хрватица”, а у Србији: „Шта ти уопште знаш о томе? Ниси Српкиња.”
Бука је била заглушујућа, пише Мира Фурлан, а ускоро је почео и отворен „лов на вештице”. У Хрватској су писали да док хрватска деца гину од српских бомби Мира Фурлан парадира голих груди по српским позорницама... Све је указивало на то да Горан Гајић и она морају да оду, и отишли су у САД, где их нико није чекао („Ово је ипак Америка, свако је осуђен сам на себе”, пише).
Док је у Њујорку тражила посао конобарице анонимни тим у Загребу саставио је троделни фељтон о њеном животу са наднасловом „Трагична судбина велике хрватске глумице” и још упадљивијим насловом „Тежак живот лаке жене”. Кренула је хајка, коју је пратила тишина јавности. Одговорила је отвореним писмом у којем је негирала клевете и које је завршила речима да ће се можда једног дана неко због тога стидети. Али ни после готово 30 година, пише Мира Фурлан, нико се не стиди. Још горе, нико се и не сећа, па је и то један од разлога што је написала ову књигу.
Затим одлазе у Лос Анђелес, где она почиње да ради свој посао, снима серију, стичу први стан, а онда и кућу, добијају дете, па после дугих година поново долазе у бившу Југославију, где такође поново раде. У Хрватској јој се жена коју среће на броду извињава што су сви ћутали...
Када се поклањала на позорници после филма „Турнеја” у Београду, публика је једноставно није пуштала са позорнице. Аплауз је трајао и трајао. Да, пише Мира Фурлан, њена улога у филму је била у реду, али оно чему су људи толико аплаудирали било је заправо њено одбијање да учествује у сулудом рату деведесетих. Бар је она тако веровала.
„То је био аплауз животу који смо имали и који смо изгубили. Сви ми”, закључује Мира Фурлан.
Comments