Почаст за познатог посленика српске културе у Француској

Неколико пута одјекнуло је повеће метално звоно којим је Никола Шуица дао знак за почетак вечери посвећене ветерану српске дијаспоре у Француској, Момчилу Моми Вучићу. Сала Kултурног центра Србије у Паризу била је пуна, а блискост пристуних сличила је породичној.



Иако је Момин вишедеценијски париски пут био везан за српство и српски језик, ипак се, због уважавања гостију Француза, програм у Културном центру Србије у Паризу, углавном, одвијао на језику земље домаћина. Момчило- Момо Вучић је докторат наука, највише научно звање, стекао је на Сорбони, на тему образовања наше, тада југословенске деце, веома бројне у расејању. Мому добро знају бројне генерације.


– Био ми је разредни старешина, знамо се 60 година. Предавао ми је француски језик. Kад сам му рекла да сам из Гњилана, он процветао. У Паризу је учио све генерације моје деце. И, заиста је за дивљење што је његова цела пиротска породица још у оно давно време била посвећена француском језику и култури – сећа се ветеранка Живка Манчић.


– Познајем Мому 20 и кусур година, просветни радник који је радни и животни век посветио деци дијаспоре. На свету треба да постоје такви људи, а и да им се, бар на крају каријере, на неки начин захвалимо – просуђује пензионер Мики Грубишић.


Момо јесте централна личност ове вечери, али је средишње место за столом додељено легенди дијаспорских активиста Мићи Алексићу, због продуцентске и пријатељске улоге у креирању књиге „Улица мог детињства“, објављене под Момином посветом: „За све оне којима Родитељски кутак и Детињство чине незаборав и значе Живот“.


У Момином ауторском делу преплићу се аутобиографски детаљи на путу од родног Пирота и улице пуне разних мириса и успомена, кроз рад и живот у граду светлости до пензионерског смираја, уз супругу Мику.


– Нешто што је било, па се распршило, нестало, сувенири из детињства, рат, сиромаштво… – тако је таксативно о Моминој књизи почео да говори бивши архитекта и актуелни поета и прозаиста Никола Шуица.


Онда је Момо нагласио:

– Француска ми је била заштитник. У Француској сам пролазио кроз све домене дијаспорског живота.


Дијаспорски писац Властимир Станисављевић Шаркаменац је наставио:

– Овом свету, Момо је поклонио своју скромност и доброту. Kад би било по Богу, свако би требао да напише своју књигу живота, своју химну.


Носталгија базирана на љубави, понајвише на мајчиној и реалност кроз коју провејава ода Француској су елементи на којим је Момчило Вучић градио књигу, своју заоставштину, о чему је пред присутним расветлио и свој есеј.


Драгана Пајовић, потпредседник Савеза Срба Француске и Дениз Гонзалес, професор уметности у пензији, читале су одломке из Моминог аутобиографског дела, придружиле су им се девојчице Анђела Дувал (9) и Уна Тривунчић (13), савршено читајући Момину песму о мајци „Хвала ти“ и доказујући да морамо бити поносни на децу која „по српски“ расту у расејању. Дивљење према Моми изнели су и пријатељи Ранка Тодоровић Грубешић, Верица Матине и Слободан Славковић.


Момо је десет година био председник Удружења Kозара, продужио је као почасни председник.

– Kад би, онако скроман, водио записник, ја дам сину, школованом у Француској, да прочита, а он ме пита ко је то писао, ниједне грешке. Момо је и данас наша памет, увек нам одржи леп говор, увек поклони прави савет – на душак набраја Илија – Мики Вујовић, ветеран Kозаре.


На измаку вечери, Мића Алексић је дао закључну реч:

– Радећи као координатор за допунску школу, кад сам први пут срео Мому, упитао ме која су деца најбољи ђаци, рекао сам: „Они што иду у француску школу и уче српски.“ Момо је одмах приступио свом задатку, набављао податке, прецизне, тачне и 1. јула 1992. године обрадио докторску тезу на тему „Југословенски ученици у француском образовању“ и све што то прати. Дакле, докторат јединствен и као такав једини на целом свету. Истакао бих и ово: није битно у којој земљи живиш и који пасош носиш, битно је да негујеш језик и културу свог народа. Наравно да је боље познати два уместо једног језика.