Почео Фестивал европског филма Палић

Уручењем Награде „Александар Лифка” Душану Ковачевићу, академику, сценаристи и редитељу, за изузетан допринос европској кинематографији прексиноћ је отпочео 29. Фестивал европског филма на Палићу.

Мира Бањац и Душан Ковачевић (Фото: А. Исаков)

Могло би се рећи да се на сцени Летње позорнице на Палићу исписује историја домаће филмске уметности јер му је награду уручила Мира Бањац, почасна председница Савета Фестивала европског филма.

„Душко Ковачевић је један миран и тих човек и да бисте га добро чули, морате му се приближити, ако он то дозволи, али понекад његов велики дух и једна јака лексика буду врло гласни и тада га сви чујемо, сем оних који су се мало удаљили”, рекла је Мира Бањац на уручењу награде.

Душан Ковачевић је за Награду „Александар Лифка” рекао да представља симбол овог фестивала и да је „врхунац награда у кинематографији код нас”. Након што је му је саопштено да је добитник награде и ко су били претходни добитници, Ковачевић је закључио да је у добром друштву, али да му је посебно драго и за њега значајно што су пре њега ову награду добиле Милена Дравић и Мира Бањац, с којима је сарађивао у више представа и филмова.

Душан Ковачевић написао је или режирао више од 20 позоришних и телевизијских драма, међу којима су „Балкански шпијун”, „Радован Трећи”, „Свети Георгије убива аждаху”, „Ко то тамо пева”, „Андерграунд”. Пред само отварање фестивала Ковачевић се срео и с новинарима, где се у разговору подсетио пређеног пута.

„Пре скоро 50 година, 1973, радио сам свој први филм на академији као дипломски на одсеку за сценарију и режију, ментор ми је био Жика Павловић, и када се тога данас сетим, помислим на две ствари. Прво, да сам тада радио нешто, не знајући да ћу данас бити жив, јер 50 година од тога доба било је не само далека будућност већ футуризам о којем се није могло сањати. Друга важна прича је да сам тада као студент посао обавио на најбољи могући начин, знајући врло скромно о том раду, и нисам могао ни да претпоставим да ћу скоро пола века радити паралелно с позориштем и филмске приче и филмове, и да ћу провести многе године у том послу. Тада је то био само сан о неком великом послу, о значајном послу, али када се сада осврнем, ми смо те филмове радили с великом дозом ентузијазма, никада није било довољно средстава. Сналазили смо се брзо, али врло педантно и припреме су биле, за разлику од данашњег времена, дуге и темељне, зато што није било могуће правити грешку”, испричао је Ковачевић.

У то време нови филм, нова књига, на пример Данила Киша или изложба Миће Поповића, били су културни догађаји, каже Ковачевић, за разлику од данашње продукције свега и свачега. „Пре свега телевизије, која ће појести јако даровите људе, телевизија је машинерија за уништавање дара јер је ужасно заводљива и не видите како трошите године.”

Ковачевић је приметио да је већи део свог радног века провео пишући о рату јер му сценарији или почињу или завршавају с почетком ратова на овом тлу. „Не знам шта више нисам снимио о рату. И сада када нам рат куца на врата, ово с ратом у Украјини је катастрофална прича, а најкатастрофалније је да се о могућем нуклеарном рату прича као о пијаном куму који пуца из пиштоља на свадби. Чињеница да данас 20 људи одлучује о судбини осам милијарди становника на планети као да никоме није нешто посебно трагична, као ни то да ће бити уништена цивилизација. Само се писци и песници чуде и између два рата се напишу неке књиге против рата, али те књиге не читају они који воде рат, њих то не интересује”, рекао је Ковачевић. Ипак, рекао је и да се нада да ће на овај филмски фестивал још доћи с неким својим новим филмом.

Прве фестивалске вечери у званичној такмичарској конкуренцији приказан је филм „Рабије Курназ против Џорџа В. Буша” у режији Андреаса Дресена. У недељу увече је на програму званичне селекције, али ван конкуренције, филм Стефана Арсенијевића „Бановић Страхиња” и филм Дитриха Бругмана „Не”. Истовремено, почињу да се приказују и филмови у селекцијама „Паралеле и судари”, „Нови мађарски филм” „Еко докс”, а предвиђено је и отварање изложбе филмских плаката. Говорећи о мотивима радње у својим делима, Душан Ковачевић је рекао да му се дешавало да му неко исприча причу која не може да се измисли. Од свог деде је чуо приче које су толико невероватне да ниједан уметник не би тако нешто смислио, каже Ковачевић: „Живот када измисли чудо, онда је то врхунац уметности. Мени је жао што деведесетих година нисмо успели да снимимо филм ’Бели хотел’, који се тиче рата о Украјини, када је за седам дана побијено 50.000 људи од овог коме сада дижу споменик, Степану Бандери. То је прича о војнику у чијем џепу је пронађена бележница. Постојала је интернационална екипа, Никол Кидман је потписала предуговор, али је почео рат код нас и све је прекинуто.” У идиличној питомини језера и парка, други дан 29. Фестивала европског филма на Палићу, обележен је конференцијом за новинаре на којој су представљени програми овогодишње манифестације, пројекцијама у биоскопу „Абазија” и на палићкој летњој сцени и доделом почасне награде „Александар Лифка” за допринос регионалној кинематографији, чији је овогодишњи добитник хрватски глумац Игор Гало.

Радослав Зеленовић, директор фестивала, рекао је да ће десетак програмских целина показати оно најбоље у савременом европском филму, у атмосфери спонтаности и опуштеног дружења која је карактеристична за ову смотру.

Селектор Главног такмичарског програма Николај Никитин није скривао одушевљење што је, после паузе од неколико година, поново на Палићу. Рекао је да су му недостајали и ФЕФ и Палић, а да је овога пута желео да избор филмова одрази тежину времена, али и да буде забаван. „Није ме срамота да то признам”, додао је, истакавши да је управо зато одабрао да остварења којима се фестивал отвара („Рабије Курназ против Џорџа В. Буша”) и затвара („Рез”) буду с елементима комедије.

Јулија Синкевич, селекторка другог такмичарског програма, „Паралеле и судари”, која први пут учествује на овом фестивалу, изјавила је да, напротив, 12 дугометражних филмова које је одабрала нису забавни, већ се озбиљно, из различитих перспектива, баве вредностима које су важне за сваког човека, пре свега слободама – физичком слободом, слободом личног избора, стваралаштва, мишљења и уверења...

Добитник регионалне награде „Лифка” Игор Гало рекао је да се сматра посебно почаствованим што се, посматрајући листу досадашњих добитника, нашао уз неке од најважнијих стожера европске кинематографије. Истовремено је и затечен, али и дирнут јер је његов рад запажен и оцењен као вредан.

(Извор: Политика)