„Књига Приче о малом зецу прво је објављена на српском језику, а убрзо и на мађарском, у преводу моје супруге, уз стилизацију познатог дечјег писца Ервина Лазара (Lázár Ervin). Сада, после много година, књига је објављена у 2500 примерака у издању познатог мађарског издавача МОРА. С обзиром да се ради о издавачу омладинске и дечје литературе, са дугом традицијом преко 70 година, књига ће бити доступна широј читалачкој публици”, каже у разговору за наш портал српски књижевник из Мађарске Предраг Степановић.
Истакнути прозни писац и професор у пензији Предраг Степановић, у својој богатој каријери може да се похвали значајним књижевним остварењима и преводима познатих мађарских, српских, али и руских књижевника. Иако је већ дуже у пензији, и даље је активан, ради на разним преводима и пројектима са својом супругом Ержебет Шади. Затекли смо га у његовој кући у Сентандреји где нас је примио у свој топли дом на „чашицу” разговора.
Одрасли сте у српској породици у Мађарској, уз оца свештеника, што је у време када сте Ви били дете било веома тешко, с обзиром на тадашње државно уређење. Какво је заправо било Ваше детињство?
- Увек ми дођу тако сећања да је у Мохачу сунчано, ведро и да све блиста, а у стварности било је и кише, ветра и снега, свега је било. Када све то сада гледам из ове перспекриве приметио сам да човек све то сећање на детињство некако улепшава, не намерно него једноставно то су осећаји који остају унутра. Иако је мој отац био из Сантова, а мати из Мохача, игром случаја рођен сам у Бати, у она тешка ратна времена 1942. године. Отац је у Бати добио парохију, али су се родитељи због бојазни за мене након бомбардовања војног аеродрома у Тукуљи, који се налазио недалеко, одлучили да ме са 7 месеци однесу у Мохач код деде и мајке. Још исте године касно у јесен умро је стари свештеник Пајић у Мохачу, па је тако и мој отац из Бате прешао за Мохач. Били смо сви заједно и прве успомене вежу ме за Мохач.
Материн отац, мој деда, био је имућан човек, газда који је имао велико стадо и 2 чобана, па још и, како су то тада звали на мађарском, „бујтара” па у почетку нисмо оскудевали ни у чему. Отац је парохијску земљу издавао наполичару, па смо и са те стране имали лепе приходе, или у намирницама или у новцу. Памтим још када се уочи Велике Госпојине ишло на Водицу, онда су знали послати градски фијакер по нас, али тај период док смо били „господа” је јако кратко трајао.
Кренуо сам у српску школу 1948. године, а већ у новембру те исте године затворили су све вероисповедне школе у Мађарској. Године 1947. је победом комуниста уследила конфискација приватне и црквене имовине, па смо ми тако остали без ичега што смо до тада имали. Отац се некако снашао, заменио земљу коју је имао у Сантову за неку у Мохачу и почео да је обрађује. Било је тешко, а отац је онако у шали знао да каже „Тако ти и треба што ниси учио за попа”. Дошла су тешка времена, све су нам одузели, осим, за дивно чудо, дедино стадо оваца.
За Печуј Вас везује много тога, зар не?
- Да тако је. Биле су то незаборавне четири године студија у овом барањском граду, а плод мог боравка у Печују је женидба са мојом супругом Ержиком, са којом проводим цео живот и са којом смо добили двоје деце Милана и Тијану, а од њих и четири унучади. Такође о годинама проведеним у том граду написао сам и свој први роман „Преполовљени” на основу којег је и снимљен филм. Овај роман је у ствари настао на основу сећања, можда из неке носталгије приликом сусрета са бившим колегама са студија и причама о познаницима. Као писац изменио сам ликове, измешао стварност и имагинацију и створио свој први роман који је добио наслов Преполовљени, и изашао у издању Завода за мањинске уџбенике у Мађарској.
Шта је било после, како је текла Ваша каријера?
- Почео сам да радим у српско-хрватској гимназији, али сам уз помоћ професора Хадровича са Мађарске академије наука добио стипендију да истражујем српске и хрватске дијалекте у Мађарској. Када сам завршио тај мој пројекат почео сам да радим поред њега као адјункт и да предајем.
Са превођењем сам почео да се бавим још кад сам радио у гимназији. Стојан Вујичић ме је препоручио издавачкој кући Европа где сам заправо започео озбиљније послове. Тако сам се захваљујући управо том послу укључио у Југословенску, српску књижевност и почео одлазити за Београд.
Први живи писац кога сам упознао био је Данило Киш, којег сам заправо упознао овде у Будимпешти, а поред њега упознао сам и Предрага Чудића. Одлазећи у Београд упознао сам Мому Димића са којим сам био у изузетно пријатељским односима и наши добри односи су остали све до његове смрти.
Преводио сам још и за време студија, била је то једна краћа прича од Бранка Ћопића за печујски дневни лист Dunántúli Napló који је имао одређени културни додатак и у којем се нашао мој превод Ћопића. У истом том додатку сам повремено писао и објавио нешто више о савременој југословенској књижевности. Писао сам и разне есеје након путовања, о Дубровачким летњим играма, о Мештровићевој галерији и друго, а објављивано је у разним часописима за културу попут печујског „Наше време” („Јelenkor”). Касније сам текстове објављивао у тадашњим нашим Народним новинама, писао сам критике, а почео сам и да објављујем своја дела.
Из Ваше богате каријере могли бисмо споменути и велики број превода, а неке од њих сте радили са Вашом супругом?
- Преводио сам са српског на мађарски језик Данила Киша и Јару Рибникар, Бранимира Шћепановића, Милована Данојлића и многе друге, а са мађарског на српски драме Ласла Ђурка, Ђерђа Шпира и Иштвана Еркења. Са супругом Ержиком са руског на мађарски превели смо једно капитално дело познатог руског академика Димитрија Сергејевича Лихачова.
Такође, последње што смо заједно урадили са Ержиком била је књига Добриле Боројевић која је преведена на мађарски језик, а изашла је у издању Српског позоришта у Мађарској.
Бавили сте се и писањем есеја и критика, али сте написали и књигу за децу „Приче о малом зецу” која је ових дана доживела друго издање на мађарском језику.
- Та књига је посвећена мојој кћерци Тијани, због тога јер је она настала управо њеном заслугом. Као што родитељи својој деци обично причају приче пре спавања исто сам и ја чинио. Међутим то је била прича коју сам чуо од мога оца па је гласила овако: „Био једном један зец, па је имо кратак реп, да је имо дужи реп, била би дужа и приповетка” – то је све.
Када сам joj је испричао већ пети-шести пут рекла би - тата мало више причај, мало дуже, а ја сам додавао мало више, па још више и тај зец као централна личност почео је да живи неки свој живот, пролазећи кроз разне догодовштине. Прошле су године Тијана је порасла, више јој нисам причао приче, она је читала сама шта је желела, али тада је почела да ми сугерише да би било добро да те приче саставим у једну књигу. Да вам будем искрен нисам размишљао у том правцу и било ми је чудно да себе сврстам у дечјег писца. Али на Тијанин константни притисак ипак сам то учинио. Она је имала 16. година када је књига први пут објављена, али су те приче претходно излазиле у наставцима у Српским народним новинама. Књига је прво објављена на српском језику, али већ следеће године књига је објављена и на мађарском у такозваном сировом преводу моје супруге, што је онда мађарски мало стилизовао познати дечији писац Ервин Лазар (Lázár Ervin). Сада, после толико година у издању познатог мађарског издавача МОРА „Приче о малом зецу” су објављене у 2500 примерака. С обзиром да се ради о издавачу омладинске и дечје литературе, са дугом традицијом преко 70 година, књига ће бити доступна широј читалачкој публици.
Да ли Тијана сада чита „Малог зеца” својој деци?
- Чита, али на мађарском преводу. Она се удала и живи у Холандији, а пошто јој је и супруг Холанђанин, деца не говоре српски језик. Њеним синовима ће од српског идентитета, изгледа, остати само православна вера у којој су крштени.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.
Comentarios