У актуелном рату у Украјини једино што је засад извесно јесте да улози на обе стране из дана у дан све више расту, увећавајући ионако већ довољно велике шансе за општу ескалацију сукоба.
Пише: Зоран Јанић
У проценама око могућности избијања рата најдаље је отишао британски премијер Џонсон, изјавивши током Конференције о безбедности у Минхену како се Русија спрема за „највећи рат у Европи од 1945. наовамо”. Делимично је био у праву. Упркос снажној реторици, чини се ипак да је реч о контролисаној ескалацији сукоба, где ни Русији ни Америци не одговара толико тотални рат, колико демонстрација силе и одлучности.
Путинов ултиматум, по речима историчара Н. Самарџића, да се НАТО повуче из Источне Европе, „хомогенизовао је важне западне стратешке и политичке сегменте, оживевши већ покојни НАТО”; с друге стране, Путин демонстрацијом одлучности очито рачуна на подизање сопствене популарности уочи председничких избора од 2024, где ће, по свему судећи, искористити могућност да се поново кандидује након уставних промена.
У основи, оно што Кремљ захтева од запада јесте својеврсна тампон-зона између Русије и НАТО. Москва једноставно не жели присуство НАТО снага на својим границама, што је већ толико пута до сада јасно поручила западу. Из руске перспективе, тај се циљ у случају Украјине може постићи на два начина, дипломатским средствима или непосредном војном акцијом. Путин се одлучио на обе опције. Рат је увелико у току, али је дипломатско решење још могуће, ма како се чинило да је споразум из Минска од 2015. године мртав. Наведени споразум имао је за циљ да донесе мир у областима Украјине које су годину дана пре тога заузели проруски сепаратисти.
Смештене у региону Донбаса, те области постале су познатије као Луганска Народна Република (ЛНР) и Доњецка Народна Република (ДНР). Да се дипломатске и ратне игре воде управо око овог споразума добили смо потврду ових дана: Русија је признала независност Доњецка и Луганска, што фактички значи допуну споразума из Минска у корист Москве.
У чему се уопште састоји значај споразума из Минска за данашњу ситуацију у Украјини, у знаку текуће руске инвазије? У време када је потписан (2015), на њега су свој потпис ставили представници Русије, Украјине, сепаратистички лидери и Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Након тога, он је усвојен резолуцијом Савета безбедности УН. Иако једна од потписница, Русија се нигде у документу не спомиње поименце, што омогућује Кремљу да се у целој ствари постави не као учесник, већ пре као посматрач. Сам текст споразума довољно је непрецизан да оставља могућност Русији и Украјини да га различито тумаче, сходно својим интересима. Док Кијев сматра да подручје Донбаса треба да ужива исту аутономију као и остали украјински региони у оквиру федерације, дотле се Москва залаже за посебно тумачење једне специфичне одредбе споразума из Минска, по којој би Донбас, попут доњецког и луганског региона, имао посебан статус, уз могућност формирања сопствених полицијских снага и правосудног система. Укратко, уз све разлике, Москва је у Украјини насилно инсталирала неку врсту Републике Српске, што јој је и био циљ: тиме је постигнута опструкција сваког даљег пута Украјине ка чланству у НАТО.
На тај начин, Русија је у потпуности задржала свој утицај у Украјини, без потребе за директном анексијом. Додатну тежину овој тези даје чињеница да је Русија већ издала пасоше стотинама хиљада становника Донбаса, што говори да је то био део великог плана.
Један од највећих поборника обнављања споразума из Минска је француски председник Емануел Макрон, који је након недавног сусрета са Путином изјавио како је примена споразума из Минска једини начин да се обезбеди мир. Нешто слично изјавио је и амерички секретар Ентони Блинкен, за кога је споразум из Минска био „корак напред у решавању сукоба”.
Дакле, то је главна линија деловања Москве: успостава неке врсте Републике Српске у Донбасу. Русија је проценила да је у овом тренутку НАТО недовољно јединствен и прибегла је грузијском сценарију, спроводећи блиц-криг у Донбасу. Садашње звецкање оружјем служи само томе да западна јавност лакше прихвати могућност евентуалног дипломатског договора, по мери Русије. То је једино што Русију занима: гаранција да Украјина неће у НАТО. А без Донбаса, јасно је, Украјина то никад неће моћи.
Прекомерна употреба силе изненадила је све и тиме је највероватније Русија отворила отварање новог поглавља „хладног” рата.
Comments