Некадашњи председник Председништва Србије Душан Чкребић преминуо је 7. априла, саопштио је СУБНОР, а телеграме саучешћа породици упутили су председник Србије Александар Вучић и председник СУБНОР-а Србије Видосав Kовачевић.
Душан Чкребић рођен је 7. августа 1927. године у Нишу, основну школу похађао је у Врњачкој Бањи и Kрагујевцу. Био је ђак Kрагујевачке гимназије, у којој је матурирао 1947. године. Учествовао је као добровољац на Сремском фронту, као и у завршним операцијама за ослобођење Југославије у Трећем крагујевачком батаљону Прве пролетерске ударне бригаде. Из рата се вратио одликован Орденом за храброст и официрским чином и потом био резервни мајор.
Студије аеронаутике почео је 1947. у Совјетском Савезу, на Московском авијационом институту (МАИ), као стипендиста југословенске владе. У лето 1948, због Резолуције Информбироа, прекинуо је студије у Москви и наставио их исте године у јесен у Београду. Дипломирао је јуна 1953. на Електротехничком факултету у Београду. Ужа струка му је електроенергетика.
Радио је као дипломирани електроинжењер у Војном ваздухопловном институту у Жаркову, како на одржавању електромоторног погона, тако и на аутоматској регулацији аеродинамичких тунела у повоју. Био је директор техничке службе одржавања у Коксари у Лукавцу, у БиХ. Изабран је за генералног директора Фабрике соде у Лукавцу у јесен 1958. године. У овим фабрикама радио је на припремама за градњу фабрике азотних ђубрива у Коксари и фабрике цемента у Фабрици соде. Обе ове фабрике су у међувремену изграђене и успешно послују.
Био је као стипендиста ОУН-а на усавршавању и специјализацији у термоелектранама великих капацитета у систему RWE (Рајнско-Вестфалске електране) у Западној Немачкој, као и у фабрикама са синхроним електромоторним погонима великих снага, и проучавао њихов утицај на електроенергетску мрежу. Положио је државни испит за овлашћеног дипломираног инжењера електротехнике.
У Републици Србији био је подсекретар у Републичком секретаријату за привреду, при чему се посебно бавио енергетским развојем Републике Србије. Био је председник Привредне коморе Србије, председник Извршног већа у периоду 1974-1978. године, а у периоду 1978-1982. председник Скупштине СР Србије. У време његовог мандата изграђен је аутопут Београд-Баточина (115км), завршена је изградња пруге Београд-Бар и Чачак-Пожега, окончани су радови на каналу Дунав-Тиса-Дунав, основан је Универзитет у Крагујевцу и Педагошко-технички факултет у Чачку, у Београду је изграђен Сава центар. Тада је такође отпочела изградња Клиничког центра Србије у Београду, донета је одлука за почетак изградње ТЕ "НИКОЛА ТЕСЛА" Б, снаге 2 x 620 МW, и ХЕ ЂЕРДАП II, пуштена је у рад сателитска станица у Приликама код Ивањице, изграђен мост на Дунаву Смедерево-Ковин и мост на Морави на путу за Пожаревац, отворен је у Колубарском угљеном басену угљенокоп Тамнава.
Био је изабран за председника ЦК СК Србије за период 1982-1984, а за председника Председништва СР Србије у периоду од 1984-1986. године. Био је члан ЦК СКЈ од 1982. до 1990, а Председништва ЦК СКЈ-а од 1982. до 1984. и од 1986. до јуна 1990. Након промене власти у Србији, у јесен 1987. био је члан Председништва ЦК СКЈ.
На 17. седници ЦК СКЈ октобра 1988. на нестатутарном гласању о поверењу члановима Председништва које је организовао Стипе Шувар, једино њему није изгласано поверење, што је потом потакло Васила Тупурковског да то објасни деловањем, тзв. непринципијелне коалиције у ЦК СКЈ. Он је поднео оставку, али је на интервенцију Слободана Милошевића повукао.
У време док је био председник Председништва СР Србије, јуна 1984. године, потписао је акт о одобрењу наставка градње Храма Светог Саве у Београду. Због политике коју је водио Милошевић, разишао се са њим средином 1990, када је овај био у зениту своје политичке популарности, и од тада није учествовао у политичком и страначком животу.
Comments