Преминуо Радован Бели Марковић

Књижевник Радован Бели Марковић преминуо је у 75. години живота.

Радован Бели Марковић рођен је у селу Ћелије, код Лазаревца. Био је новинар у ваљевском листу „Напред”, а затим, до пензионисања био је управник лајковачке Градске библиотеке. Марковић је био и члан редакција „Књижевне речи” и „Књижевних новина”, Српског књижевног друштва, Српског ПЕН-а.

Први роман „Паликућа и Тереза милости пуна” објавио је 1976, а затим су уследиле књиге приповедака: „Црни колач”, „Године расплета”, „Септембрини у Колубари" ,„Старе приче” као и бројни романи. Написао је књиге „Последња ружа Колубаре”, „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву”, „Оркестар на педале”, „Стојна ветрењача”…

Између осталих награда за књиге прича, добио је Андрићеву награду за „Септембрини у Колубари”, док је за роман „Лајковачка пруга” (1997) добио Нолитову награду за роман и награду „Бранко Ћопић”. За роман „Лимунација у Ћелијама” објављен 2000. добио је признање „Вечерњих новости” за књигу године „Меша Селимовић”.

Бели Марковић је једном приликом рекао: „Мој књижевни случај не нуди основу и потку за утемељење новог књижевног правца. У мојој несаници, наиме, потитравају жишке старих кандила, наспрам иконостаса српских списатеља који су ми водили руку”.

– Као писац сам и иначе презадужен код књижевних предака, али у „Књизи вересије” нигде не стоји да ће се поменути дугови намиривати по јаутинама и трњајцима, мимо главног пута којим српска књижевност у Вечитост греде! Воистину, имало је, не да није, а и данас има такозваних књижевних праваца, раскрсница, па и странпутица, али сви ти пути-распути су се - кад и како који! - једначили, временом и потрли, како се главни пут ширио и ка Небу притом успињао - говорио је писац.