top of page

Преминуо редитељ Дејан Мијач

У Београду је преминуо један од најзначајнијих домаћих позоришних редитеља, Дејан Мијач. Глумци су волели да раде са Мијачем, јер је он кроз њих умео да спроведе своје идеје на начин да су и споредне улоге постајале видљиве и учествовале у значењу представе. Умео је да ангажује ансамбл, да у глумцу потакне оно најбоље што има да подари, премда је Мијач био познат и као строг и захтеван редитељ.



Дејан Мијач је рођен у Бијељини 1934, у свештеничкој породици. По завршеној гимназији у Ваљеву, уписао је студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду, а затим и позоришну и радио режију на Позоришној академији, у класи Вјекослава Афрића.


По завршетку студија, 1957. добио је ангажман у Народном позоришту у Тузли. За четири сезоне у Тузли поставио је на десетине представа и, премда ово позориште није било жижа позоришног живота Југославије, његов рад се прочуо па је уследио позив славног управника Милоша Хаџића да пређе у Српско народно позориште у Новом Саду, у коме је као кућни редитељ, у наредних тринаест година, режирао низ запажених представа класичног и савременог репертоара, а његова прекретничка режија била је Покондирена тиква Јована Стерије Поповића 1973. године, која је представљала радикалан заокрет у односу на дотадашња традиционална тумачења овог српског класика.


Систематично је наставио да се бави Стеријом током целог живота и режирао и друге његове драме: Џандрљиви муж (СНП, 1962), Женидба и удадба (Народно позориште Сомбор, 1975), Kир Јања (Удружење филмских уметника Србије, 1978), Лажа и паралажа (Kњажевско-српски театар, 1980), Наход Симеон (ЈДП, 1981), Родољупци (ЈДП, 1986. и поново 2003).


Бавио се глумачким педагошким радом у Новом Саду, при Драмском студију СНП-а, а потом прешао на Kатедру за позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду. Остао је на Факултету до пензије.


Режије Васе Железнове, Горког, и Нушићеве Пучине, биле су његови први радови у ЈДП-у, у којем је, иако никад није био стално запослен, с пуним правом сматран кућним редитељем. Попут новосадске Покондирене тикве, и Пучина је била даљњи искорак у тумачењу домаћих класичних дела, и остала једном од трајних чињеница савременог српског театра.


Са доласком Јована Ћирилова на место управника ЈДП-а, Мијач је остварио континуитет својих великих редитељских домета, попут праизведбе Симовићевог Путујућег позоришта Шопаловић и прве верзије Стеријиних Родољубаца. Премда никад није био на челу неке институције, његов ауторитет био је широко признат и он је увек радо позиван да режира у позориштима Атеље 212, Град театар Будва, Звездара театар, Театар Kулт, Позориште „Бошко Буха“, Народно позориште Ниш, НП Сомбор, НП у Београду, НП Сарајево, Београдско драмско позориште, Kазалиште Јазавац у Загребу, ХНK Сплит, ХНK Ријека, Позориште „Јоаким Вујић.


Глумци су волели да раде са Мијачем јер је он кроз њих умео да спроведе своје идеје на начин да су и споредне улоге постајале видљиве и учествовале у значењу представе. Умео је да ангажује ансамбл, да у глумцу потакне оно најбоље што има да подари, премда је Мијач био познат и као строг и захтеван редитељ.


Дејан Мијач је умео да одабере прави комад за дати друштвени тренутак, али је представа Голубњача Јована Радуловића (1951–2018) у Српском народном позоришту, 1982. изазвала тако јак одијум у владајућим круговима KП Војводине да је дошло до забране представе. Храбрим чином редитеља и глумаца представа је успела да преживи забрану тако што је пресељена у Београд, 1983, где је одиграна чак 250 пута пред пуним гледалиштем Студентског културног центра. Гостовала је и на обновљеном фестивалу Алпе-Адриа у Словенији. Мијач је поставио представу Мрешћење шарана Александра Поповића (1929–1996) којом је отворен Звездара театар, 1984. Године 1987. поставио је провокативну драму Слободана Селенића Ружење народа у два дела у Југословенском драмском.


Радећи низ комада Биљане Србљановић, чије је три драме премијерно поставио (Америка ИИ део, Атеље 212, 2003), Скакавци (ЈДП, 2005), Барбело, о псима и деци (ЈДП, 2007), Мијач је значајно допринео њеном списатељском стасавању у једну од водећих европских драмских ауторица.


И поред многих позива, Мијач је одлучио да се повуче из активног позоришног живота 2011, а за своју последњу тестаментарну режију одабрао је Југословенско драмско позориште и Чеховљев комад Вишњик.

Comentarios


bottom of page