top of page

Рашке духовне свечаности: Сакрална архитектура Срба и Хрвата

Гаетано Бенчић, кустос Завичајног музеја Пореча, одржао је предавање „Од Јадрана до Рашке – сакрална архитектура Хрвата и Срба 12. и 13. века”, у манастиру Градац, у оквиру 27. Рашких духовних свечаности.


Бенчић је предавање започео описом комплекса Еуфразијане у Поречу, указујући истовремено на револуцију у историји уметности, која потиче од времена цара Јустинијана (владара од 527. до 565. године). Његово обележје носи и један део културе Пореча, као и нови ток средњовековне уметности уопште.


– У то доба стварани су нови храмови, јер у шестом веку Јустинијан и његови градитељи дају нови смисао архитектури ових наших простора, и то путем концепта светлости и куполе. Када је човек улазио у цркву, имао је несвакидашњи доживљај материјализације нечег невидљивог, зато што су теолози онога времена знали да на земљи постоји царство божје, унутар цркве. Такав принцип сачуван је у архитектури на просторима данашње Хрватске, Далмације, Србије, на северном Јадрану. Наши преци нису знали за гвоздену завесу, а Јадран је био велики простор комуникације са прометним путевима – објаснио је Бенчић.


Према његовим речима, византијска архитектура имала је интернационалне одлике, од Цариграда до Равене и Пореча, од Котора до хришћанских цркава у Србији.


– У раном средњем веку стиче се и одређена индивидуалност у градитељству, а сваки простор тог византијског интернационализма поприма специфичан регионални језик. Тиме је увећана лепота ове архитектуре. И тако, рецимо, на хрватском подручју, у Далмацији и Далматинској загори, у околини Задра, постоји неколико примера таквих храмова, од Светог Доната до Светог Тројства у Сплиту – напоменуо је Бенчић, показујући цркве у облику шестолиста или осмолиста.


То су, према његовим речима, цркве које су грађене од раног средњег века до 12. века, а служиле су и као маузолеји за породице вишег сталежа, које су имале углед и богатство.


– Лепота тих облика је у томе што су отворени, што се некако померају, иду од једног простора до другог и немају етничке нити верске границе. Наручилац цркве није гледао на то одакле долази градитељ, њега је занимао тај посебан облик. Он је само наглашавао да хоће маузолеј, ходочасничку цркву или манастир, а на градитељу је било да све креативно уобличи. То је била велика врлина ондашњих мецена, који су ствараоцима давали велику уметничку слободу израза. Тако су се архитектонски облици међусобно прожимали, од Далмације, Истре до Рашке и Котора. А тадашњи уметници били су врло практични. Они би дошли на одређено место, посматрали су простор, добили су духовна упутства за то специфично поднебље, и онда су почињали да раде, стварајући везе с локалном културом – нагласио је Бенчић, посебно спомињући тај интегрални елеменат духовности, куполе и светла у храму божјем, без обзира на поднебље на којем су грађене чак и мале цркве.


– Венеција је била Византија на северу, она је уносила нову византијску линију од севера ка југу, цитирајући дословно облике цркава Цариграда, а и ка другој обали, ка Апулији. Оно што је важно за нас са простора данашње Србије и Хрватске јесте да је ова средњовековна архитектура била везана за словенски језик и писменост. Наши преци су били креативни у комуникацији, и то у више смерова и на више нивоа. Зато сматрам да треба позвати мислиоце и архитекте, да промишљају овај регион и стварају нешто ново, не цитирајући и не чинећи то некаквим репликама, већ у једној савременој визији. Због тога што не говоримо само о храмовима архитектуре већ о једној физиолошкој вези с духовношћу и Богом, која се мора обновити – рекао је Бенчић.

Comments


bottom of page