Зато су ријалити јунаци јачи од епидемиолошких мера и изнад су свих закона, као и телевизије које их емитују. Ако икада изађу напоље, у стварни свет, можда ће корона проћи, можда ће свет бити апокалиптичка слика пустиње, њима ће бити свеједно. Изопштени су и из имунитета крда, иако се понашају као стока.
Будућност је већ почела. Гледа се у директном или одложеном телевизијском преносу. Даљински управљач вас, дакле, води на једину екстериторију на којој не важе мере кризног штаба, ни РЕМ-а, ни здраве памети. Гомила старлета чије су усне напумпане на пет атмосфера не морају да носе маске – нарочито не оне које покривају лица, ако ме добро разумете.
Не одржавају физичку дистанцу, док се јурцају са разноликим мушким примерцима покупљених са друштвеног талога. Напротив, блискост је пожељна, нарочито испод јоргана. Журке се праве редовно, а од полиције ни трага.
Док је свет мање-више у карантину, ријалити програми су једине преостале слободне територије! Такву визију света не би прорекли ни Нострадамус, ни Кант, ни Фукујама, ни Џон Форд. У вестерн класицима, романтизованом епском свету Дивљег запада, циљ сваке битанге био је да пређе Рио Пекос, на просторе где не допире власт федералног шерифа. У Србији не морате да јашете низ прерију, бежећи од Џона Вејна, Гари Купера, Џемса Стјуарта или доктора Кона. Спас од глобалне вирусне агорофобије можете пронаћи само у једном случају: ако постанете становник ријалити света, као паранормалне енклаве наше стварности. Један карантин заменићете другим. У првом сте потенцијална мета закона и епидемиолошких мера. Ако у свој стан позовете госте на славу, или прославу Нове године, анонимни потказивач, а има их, на врата ће вам позвонити полиција. Ни Бог, ни породични светац, ни Деда Мраз, неће вам помоћи. Али у „Задрузи” или „Паровима” дозвољена је апсолутна слобода, иако су њихови становници заточени по више месеци, неки и годинама, са задатком да изливима простаклука, пред камерама, повећавају гледаност телевизија Пинк и Хепи.
Сада ми је нешто јаснија мисао славног позоришног редитеља, шездесетосмаша и левичара Љубише Ристића, који је неколико сати провео у „Паровима”, са још неколико колоритних саговорника. Разговарајући о геополитици, српском националном питању, Желимиру Жилнику, дугом маршу кроз институције и томе слично, Љубиша је рекао: „Моје идеје су сувише ексклузивне да би биле масовно прихваћене.” Подразумева се да појединци из ријалитија нису ништа разумели. Вероватно су им, уместо алкохола, у чаше сипали топлу чоколаду.
Али, приставши да гостује – било је то предкоронашко доба – највећи позоришни редитељ коначно је признао пораз сопствене идеје: презрени на свету и они које мучи глад, више чак не желе ни конкретну акцију на терену, а камоли елитистички херметизам. Ваљда су зато те ноћи Љушини гости отишли раније на спавање! Схватили су да Бадер-Мајнхоф није градић у Немачкој у којој ће гостовати Митар Мирић.
То је само потврдило да су ријалити формати идеолошки, а не телевизијски формат, што је Жељко Митровић појаснио једноставном формулом: у епохи либералне демократије и слободног тржишта, народ је тај који бира шта ће да гледа. Наравно да је реч о класичној замени теза. Умео је народ да гледа и „Кино око” Драгана Бабића, али у време једнопартијске црвене диктатуре и комитетских цензора. У касне сате, зликовци су пуштали и филмске маратоне. Бергмана, на пример.
Како је цунами лажне демократије преплавио и ово парче земље, наступила су нова правила. Било је потребно седативно утицати на народне масе и понудити им опсену, како би се њихова пажња скренула са такозваних транзицијских процеса, односно преливања њиховог новца у џепове стотинак породица. Уосталом, није ли транзиција револуција која вечно тече? Упитајте се зашто никада није завршена.
Како су се ријалитији показали изузетно делотворним и Америци, Великој Британији, Холандији, да не набрајам даље, успостављајући поредак екстремно богати – још горе сиромашни, Србија није могла да очекује како ће остати усамљено острво на којем ће мултионационалне корпорације владати масама које слушају Моцарта. Ако су, до пре појаве вируса, гледаоци хипнотисано гледали у чудне ликове заробљене у кавезима који промовишу анималне инстикте, поистовећујући се са њима у својим стварним животима и пратећи њихова путешествија као своја, зашто би у доба короне било другачије?
У све српске затворе је ушао ковид, али чик нека привири у „Задругу” и „Парове”. Одуваће га трубачи. Тако су добро плаћени епизодисти са маргина живота постали епидемиолошки дисиденти. По тој тези, Кристијан Голубовић је Милован Ђилас новог доба. Како се дотични Богу највише приближио у Цркви Светог Марка, где су га пре неколико година ухватили како дилује хероин, не искључујте могућност да нови српски месија навуче мантију уместо дукса. Ако се ипак одрекне духовног живота, тек ће световни постати паклен. Старлете су потпуно одлепиле за њим, хоће да му рађају децу, што више малих Кристијана и оних сличних њему, јер тако ће Србија добити омладину после које нећемо морати да бринемо за своју будућност. Неће је бити!
Зато су ријалити јунаци јачи од епидемиолошких мера и изнад су свих закона, као и телевизије које их емитују. Ако икада изађу напоље, у стварни свет, можда ће корона проћи, можда ће свет бити апокалиптичка слика пустиње, њима ће бити свеједно. Изопштени су и из имунитета крда, иако се понашају као стока.
Понекад се питам који је живот стваран. Напољу смо, а заточени. Они су унутра, а слободни.
Ако се вирус не повуче, шта нам друго преостаје него нова сеоба Срба. Истераћемо их напоље и заузети њихова места. Заслужили смо! Срећна нова 2021!
Comments