Вајар Сава Халугин, дописни члан САНУ, одрастао је у родном Новом Кнежевцу, на банатској обали Тисе, гледајући људе и породице док раде на земљи, слушао их је како разговарају о земљи, пратио како је обликују и како се оруђе и човек стапају у јединствену спрегу која ће из земље извући нови род. За Глас Пеште говори о сликама и осећањима којима се у стваралаштву непрестано враћа.
Земља у Банату је тешка и масна, лепи се за ђонове, човек са муком одиже ногу из ње. Рађа обиљем, али тражи да јој човек пружи своје време, снагу и животну посвећеност. Скулптуре Саве Халугина као да су део те земље, тешке, робусне, неправилних црта, и саме изничу из тла на које су постављене. Монументалне својом масивношћу, а по теми готово увек једноставни подсетник да су и обичне животне делатности вредне славља у уметности.
У његовом атељеу, у ширем центру Суботице, усред дворишта башкари се бронзана свиња, гладни птићи из гнезда, још незавршене гипсане скулптуре два пријатеља, потом детаљи извучени из сећања на путовању по Грчкој.
„Немам велике и јаке теме као реализацију својих дела. Код мене су и мале теме предуслов за инспирацију и мислим да и са малим темама може човек да направи озбиљну скулптуру, дело, цртеж, слику. Услед енормних понуда које постоје код нас у различитим уметничким асоцијацијама, треба бити довољно чврст, јак и самоуверен да верује да без обзира на услове у којима ради, реализације које остварује, да оно што му је најближе, што је његова природа, што је антејска веза са тлом, да одатле црпи своје теме. Та специфичност краја и поднебља већ даје предуслов за посебност дела“, прича Сава Халугин.
Вајар Сава Халугин препознатљиво је и признато уметничко име у овом делу Балкана. Од пре две године постао је дописни члан Српске академије наука и уметности.
Академију уметности завршио је 1972. године, у класи професора Јована Кратохвила, шест година касније ту је завршио и своје последипломске студије. Излаже од студентског времена, на читавом простору бивше Југославије, имао је више изложби у Београду, Будимпешти, у Културном центру Србије у Паризу. Скулптуре су му постављене по градовима Србије.
„Инспиришем се земљом, хумусом, блатом, поштујући материјал у којем радим и којем прилагођавам своју инспирацију. То није ништа ново, то је абецеда, и нешто што кроз поштовање материјала оправдава и облик. За истраживање у уметности још увек користим материјал, у мом случају антејски, али то не мора да значи да је човек класичан, а да они који негирају своје окружење, своју животну фреквенцију, било просторну или неку другу, да они бивају више европски, а да они који остају укорењени у своју околину да су више више локални. То је релативна ствар, јер сматрам да се једна тема која је искоришћена и коришћена од стране уметника, било да су то предмети које је користио, када то подигне на један ниво, привржен себи и свом менталитету и карактеру личости, тада прави једно ново чудо. То чудо се разликује од многих стилова и праваца, који се подразумевају, произилазе једни из других и постају манир“.
Сава Халугин за себе каже да никада није био део неке институције, остао је изван центара, његова одлука је била да живи у Суботици.
„Могуће је да нисам могао да напустим извор своје инспирације, јер често контактирам са људима из Новог Кнежевца. Многи покушавају да остану у малом месту да раде и стварају. Многима је то загонетка, како човек опстаје, како створи услове за рад, како размишља у таквим условима, како одабира битно од небитног. Човек мора пре свега да ослушкује себе и оно што из прве руке избаци из себе, као део свог организма, као део свог бића, то се и осећа у делу. Тада је топлина инспирације најјача и најпријатнија, тада човек продужава живот, тада је срећан, али чим почне да сувише размишља око онога што ради, чим нема интуиције, чим му разум поједе спонтаност и лични, унутрашњи набој који има и који се исказује радом и бележењем, он губи ту аутентичност“, каже Халугин.
Сава Халугин радио је и у камену, касније је прешао на бронзу, али мада историчари уметности деле те две фазе његовог стваралаштва, примећују да међу њима нема јасне границе. Међутим, није Сава Халугин експериментисао само у материјалу, свој уметнички импулс делио је и четкицом и пером. Аутор је две књиге песама „Облог“ и „Бели пљускови“ а обе збирке је на мађарски језик превео Суботичанин Матија Молцер. За песме кажу да су настале као потреба да забележи своја стања током рада, како се осећа док ствара.
Овог лета Сава Халугин је имао и чак две изложбе својих слика и цртежа. Прву током маја у београдској галерији „Хаос“, а потом у Kултурном центру у Врњачкој Бањи.
„Цртежи су престале бити скице, у класичном смислу, и у њима сам ишао даље, сликајући, тако да оне постају самосвојна дела, која имају своја значења, одређену ликовност, и можда и некакву поруку на којој много не инсистирам.“
Објашњава да је читавог живота дању вајао, а ноћу сликао, и да су оба стваралаштва код њега текла истовремено и паралелно: „Данас би рекли да су то мултимедије, а ја волим да користим различита изражајна средства, мислим да подједнако држим нит, без обзира да ли су линеарне записи, на дводимезионалној површини, било да је колористички или сепија, лавирунг, користим забелешку као припрему за трећу димензију, моје слике проистичу из тих малих колористичких забелешки, али могу да живе свој самосвојни живот.Човек улази у свој свет који му остаје у глави, са датом иснпирацијом и он то несвесно користи приликом рада у другој уметничкој асоцијацији, било да је у питању скулптура, или забележен некакав текст.“
Суботичани знају за атеље Саве Халугина и многи пријатељи наврате повремено да разговарају са њим, да погледају шта ради. Собе старе куће препуне су његових слика, у дворишту су скулптуре изливене у бронзи као и гипсана дела на којима ради.
„Мени се чини да сам све више у некој осами, радим у затвореном дворишту мада људи дођу, интересује их да виде шта радим, посете ме, поседимо, разговарамо. Пријатно се осећам овде, мени је лепо да када направим дело са јаким личним осећањима, имам и саучеснике који који то желе да виде и подрже. За мене је то лична радост, али чињеница је да знам свакога да саслушам, али неки пут и уметник има потребу да образложи своје дело“, каже за Глас Пеште Сава Халугин.
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)
Comments