Све више деце зависно од видео-игрица

Стручњаци који раде с младим зависницима од видео-игрица упозоравају да се деца све више играју таблетима и „паметним” телефонима него играчкама и наглашавају да расте број малишана којима је мобилни телефон постао замена за лопту, игру и вршњаке.

Психолози и психијатри подсећају да се зависност не дефинише бројем сати проведених у игрању игрице, већ константним повећањем тих сати и чињеницом да остале активности, као што су школа, спорт и дружење с вршњацима, испаштају због играња игрица. Они кажу да је Светска здравствена организација зависност од видео-игара прогласила болешћу у јуну 2018. године и укључила у једанаесто издање Међународне класификације болести, а стручњаци који се баве болестима зависности већ годинама упозоравају да расте број особа које више времена проводе у виртуелном него у реалном свету.

Подаци изведени из студије „Бихевиоралне зависности у Србији”, која је рађена на репрезентативном узорку од 3.000 испитаника, показују да је 1,8 одсто наших суграђана зависно од видео-игрица, а родитељи истичу да је практично немогуће „скинути” дете с интернета јер се у његовом животу стално преплићу офлајн и онлајн реалност. Због пандемије вируса корона милијарда и по деце на свету је у претходном периоду била оријентисана на онлајн наставу и коришћење интернета, па се бојазни стручњака да је у порасту број малишана зависних од дигиталних играчака чине оправданим.

Др Ранко Рајовић, специјалиста интерне медицине и магистар неурофизиологије који је међу првима почео да упозорава на опасност од видео-игрица, сматра да је било само питање времена ко ће први да крене с овим рестрикцијама јер пракса показује да родитељи не могу да контролишу време које деца проводе у игри видео-игрицом.

– Скоро половина деце од првог до четвртог разреда у Србији има мобилни телефон, а када смо у оквиру једног истраживања инсталирали апликације на дечје телефоне како бисмо установили у које време су активни, показало се да малишани играју игрице између један и три ујутру. Преко 90 одсто учитеља из целог региона слаже се са оценом да су когнитивне способности деце све слабије: из генерације у генерацију, ученици имају слабију пажњу и концентрацију, а речник им је све сиромашнији. То је директна последица прекомерне конзумације видео-игрица. Важно је разумети да оне у мозгу активирају ендорфинске и допаминске рецепторе за које се иначе везује морфијум, због чега и кажемо да су игрице као дрога јер изазивају аутентичну зависност. Ми већ годинама упозоравамо да се с њима треба опрезно играти, али је кинеска влада очигледно прва схватила да родитељи нису у стању да се изборе с дечјом зависношћу и најмлађима једноставно ограничила време проведено у игрању виртуелних игрица, па она неће бити у стању да стартују игру ван предвиђених термина – истиче др Рајовић.

Милан Радовановић, специјални педагог и директор Дефектолошког саветовалишта „Ентера”, у коме се лече зависници од видео-игрица, подсећа да многе земље траже начине да ограниче време које деца проводе на интернету.

– Ми већ 10-15 година слушамо како нам кључне особе у ИТ индустрији говоре како својој деци не дозвољавају да играју-игрице више од сат времена дневно и са правом се питамо шта то они знају о негативном дејству дигиталних играчака што ми не знамо. Ја не забрањујем игрице ни својој деци, ни онима који ми долазе на терапију одвикавања, али наглашавам да дете мора да има и друге садржаје и активности у свом животу. Када ме родитељи питају колико времена дневно дете треба да проведе уз телефон или компјутер, обично кажем да је то трећина фонда слободног времена. То конкретно значи да дете када дође из школе и заврши с домаћим задацима, кућним обавезама, тренинзима и приватним часовима, трећину преосталог слободног времена може да проведе уз видео-игрицу, а остатак времена треба да буде у парку с другарима. Друга важна ствар јесте да је игрица прилагођена узрасту детета и да родитељ има контролу над њеним садржајем – закључује др Радовановић.