Пише: Драган Вукотић
Свет као да је мало предахнуо. Мере изолације полако се ублажавају у једној по једној земљи. Улице европских метропола поново се пуне људима који хоће да уграбе још мало пролећа, које им је ове године закинуто. Али, зашто онда нема елана, очекиваног у ситуацији кад нас убеђују како најгоре само што није прошло? Зашто уместо полетног оптимизма у главама и даље осећамо потмуло пулсирање које опомиње да би још могло да буде непријатних изненађења?
Од обичног вируса који нас је само мало „протресао” не дотакавши суштину постојећег поретка до пошасти после које више ништа неће бити исто. Ти опречни описи лепе се ових дана у анализама пандемије која је само до сада однела стотине хиљада живота.
У тренуцима кризе људи показују склоност да за формирање сопственог става потраже ослонац у мишљењу оних за које верују да због више осматрачнице имају и боље информације. Међутим, кад се високе позиције злоупотребљавају ради политичких циљева, без вођења рачуна о степену конфузије која се на тај начин уноси, онда имамо посла с нарочито злокобним сценариом. И управо је то тачка на којој морају да се огласе професионалци, као што је ове недеље показао водећи амерички имунолог Ентони Фаучи. Доктор је постао звезда друштвених мрежа још раније, кад су сниматељи на Трамповим конференцијама за новинаре приметили да Фаучи, који је стајао уз председника, сваки пут кад овај изговори неку паушалну тврдњу о вирусу корона промени боју лица због осећаја непријатности. Сада је, чини се, одлучио да оде корак даље од ритуалног превртања очима, оценивши у интервјуу за „Нешенел џиографик” да не постоје научни докази који би поткрепили тврдњу да је вирус корона настао вештачким путем у лабораторији у Вухану. „Чињенице наводе на закључак да се вирус развио у природи”, оценио је доктор Фаучи, торпедујући Трампову најновију омиљену мантру.
Једна од главних нуспојава ове пандемије управо је малтене подједнако погубна поплава лажних, непроверених информација, с правом названа инфодемијом. У дигиталном добу у којем живимо није потребно бити високорангирани политичар, па лако пронаћи начин да своје ни на чему незасноване ставове убризгамо у етар. Инфодемија, очигледно, не убија на директан начин као вирус корона, али се подмукло подвлачи под кожу друштва претећи да на дуге стазе разори све оно на чему један уређен систем почива.
Проклетство човека је да никад с пуном сигурношћу не може да процени историјску важност тренутка у којем живи. За такве оцене неопходна је временска дистанца, па помало претенциозно звуче флоскуле које се ових дана испаљују о томе да је корона са собом однела једну епоху. Пандемија, међутим, јесте учинила видљивијим сигнале који су већ дуго око нас, а од којих смо можда нехотице упорно окретали главу.
Тако је у први план избила важност националне државе, концепта који је већ неко време и пре короне добијао на снази. Већ с првим случајевима смрти од ковида 19 било је јасно да ће свака земља настојати да се најпре побрине за своје грађане, а да ће идеја о наднационалној сарадњи бити гурнута у други план. Затворене су границе, заустављен је слободан проток људи и робе, а у беспоштедној борби за респираторе у први план су избили поступци дијаметрално удаљени од сваке идеје солидарности.
Једна од највећих бољки неолиберализма – она о непристојно великој неједнакости у богатству међу државама и појединцима – у данима пандемије додатно је метастазирала. Показало се да је систем, у којем је могуће да један човек поседује више новца него многе државе, све време секао грану на којој седи. Средња класа, која је требало да буде кичма једног новог, праведнијег света, изнурена је до малаксалости.
Све је више губитника транзиције, чије путање и стремљења смо могли да пратимо на изборима претходних година, на којима је њихово разочарање послужило као главна муниција за најневероватније политичке експерименте. И све је то корона додатно оголила.
Не треба се, ипак, заносити мишљу да пролазимо кроз некакву катарзу после које ће све бити боље. Неолиберални концепт, којем се сада све чешће служи опело, донео је бројне крупне искораке незапамћене у људској историји. Уколико се заиста налазимо на размеђи епоха, требало би бити убеђени оптимиста па сличне домете очекивати од надолазећег доба.
Какофонија помешаних сигнала само доприноси осећају неизвесности који карактерише садашњи тренутак. Отуд и она стрепња која се малтене може опипати, иако смо наводно при крају пандемије. Страх од непознатог је моћан покретачки фактор код човека и све су прилике да ће још једном бити злоупотребљен у данима пред нама.
Commentaires