У Рукописном одељењу Матице српске чува се дневник који је Милан Кашанин свакодневно водио од 3. јануара до 17. фебруара 1963. године. Дневник се деценијама налазио у поседу породице и остао је непознат проучаваоцима пишчевог живота и рада. Ради се о једној врсти специфичних дневничких бележења – дневнику с путовања, сведочанству о Милану Кашанину као путнику.
Захваљујући поклону Марине Бојић (рођ. Кашанин), рукописна оставина у вези с књижевним радом њеног оца од 2018. године налази се у Матици српској, где се ради на њеном приређивању за штампу. Најпре је, у издању Матице српске, објављена Кашанинова преписка у пет књига (Писма, сусрети, трагови), а ускоро из штампе излази и овај Дневник.
Ради се о једној врсти специфичних дневничких бележења – дневнику с путовања, сведочанству о Милану Кашанину као путнику. У кратком временском интервалу од непуна два месеца Кашанин је почетком 1963. године посетио Канаду, Америку и Француску. Он путује у име Галерије фресака, чији је оснивач и први директор. На путовању је одржао шест предавања о српским средњовековним фрескама (Квебек, Монтреал, Отава, Париз и Нанси), посетио изложбу копија наших фресака у Монтреалу и у Америци успешно окончао преговоре у вези с изложбама копија српских фресака.
Како би утиске с овог путовања што боље сачувао и упамтио, Кашанин је у дневник бележио запажања о другим народима и културама, њиховим обичајима и начину живота, историјским споменицима, стално имајући у виду живот у Југославији тога времена. Дневничке белешке тако откривају специфичан угао виђења културе и традиције Канађана, Американаца и Француза из пера угледног српског књижевника и историчара уметности. Кашанин чак уочава ситнице и нијансе у одевању људи, детаље у уређењу домова који речито казују о домаћину, кућне библиотеке, понашање света у музејима и позоришту...
Путовање за Милана Кашанина јесте активно посматрање и бележење. Говорио је да „никаква лектира не може заменити путничка искуства и ништа нас толико не радује као оно што видимо”. На овом путу он неуморно посећује музеје, прави белешке, стоји задивљен пред уметничким делима, не губећи критичност и оштрину у судовима.
Кашанин је добро упамтио савет свог професора са Сорбоне да најпре само посматра уметничка дела: „Не верујте слепо ником, ни себи, ни другима, него се стално контролишите, док не дођете до једног свога, искреног, дубоког уверења. Немојте бити сноб, нити папагај. Боље је не волети, него волети лажно.”
После четрдесет година од када је дипломирао на Сорбони, Кашанин је тамо одржао предавање и слушао похвале о себи. „Не могу замислити да ми се то догоди у Београду”, записао је у свој дневник.
Уз дневник су сачувана и писма Милана Кашанина упућена породици, као и записи о музејима које је током овог путовања посетио (Филипсова збирка, Фрикова збирка, Метрополитен, Гугенхајмов музеј, Национална галерија). Оправдана је претпоставка да је Кашанин желео да овај дневник искористи као предложак за путопис. Видећи да му понестаје времена и журећи да заврши нека друга дела, од те намере је одустао.
Comentarios