top of page

Скуп о заступљености жена у медијима

Иако чине половину човечанства, жене су као субјекти и извори вести присутне тек у четвртини медијског садржаја на светском нивоу, показали су најновији резултати Global Media Monitoring Projekta.



Стање у домаћим медијима испод је светског просека, јер су жене као саговорнице заступљене у петини садржаја. Србија учествује у овом истраживању од 1995. године, а тренутни резултати показују да од тада није било напретка.


Да ли статистика одсликава стање на терену, о томе ко и како креира медијске садржаје, у којим областима је ипак начињен позитиван помак, као и која су решења за побољшање слике жена у медијима у Србији, разговарало се у четвртак, 14. априла, у Београду на конференцији "Kо је њу питао за мишљење – жене у медијима у Србији".


Да промене ипак постоје, али су јако споре, закључак је првог панела на коме су говориле Ивана Јовановић (Институт за медије и различитости – Западни Балкан) , Данка Нинковић-Славнић, (Факултет политичких наука) и Ивана Kахрманн, консултанткиња за развој медија и цивилног друштва. Жене су углавном саговорнице на тему свакодненог искуства, ретко када говоре са експертске позиције, видљивије су у областима културе, забаве, моде, здравља, него нпр. политике, економије и безбедности, сагласне су говорнице.


Феминизација професије довела је до тога да у медијима ради више новинарки него новинара, али, парадоксално, оне нису у великом броју на уређивачким и позицијама одлучивања, осим на локалу.


“Где има мање пара, има више жена, јер мушкарци напуштају те позиције”, појаснила је Ивана Kахрманн тај феномен и изнела податке истраживања Локал Пресс-а о положају медија на локалу. Од 56 медијских радница из 28 градова у Србији, 21 су власнице или директорке медија, а неке од њих су и уреднице, не зато што нужно желе, него зато што немају довољно ресурса. Оне најчешће оснивају своје медије, јер неће да трпе притисак или мобинг. Истраживање Локал Пресс-а показало је и да су најугроженија категорија свих медијских радника и радница новинарке, које трпе највеће притиске од непозивања на догађаје, преко вербалног и насиља у дигиталном простору, те сексизама.


С друге стране, кад је садржај у медијима у питању, од свих дискриминишућих тема, најзаступљенији су мизогенија и сексизам, и то је заједничко свим државама у региону, резултати су мониторинга медија који спроводи организатор конференције Институт за медије и различитости – Западни Балкан. Све државе у региону почивају на дубоком патријархату и то се рефлектује и у медијима, додаје Ивана Јовановић која у оквиру Мреже за извештавање о различитости 2.0, спроводи мониторинг медија у Србији.


“Медији не прилазе теми насиља према женама као друштвеном проблему, већ се држе сензационалистичког извештавања”, рекла је Јовановић и додала да је извештавање о фемициду дубоко проблематично, јер у садржају о овој теми можете да прочитате све од секундарне виктимизације до теорија завера.


Ипак, да је извештавање о насиљу према женама боље него што је било показала је анализа групе Новинарке против насиља према женама.


“У протекле три године прегледано је 36.000 медијских објава, и према свим индикаторима извештавање о насиљу према женама је побољшано, али је проблем и даље велики”, изјавила је Јована Глигоријевић (Новинарке против насиља) и додала да полаже наде у младу генерацију јер су млади спремнији да се сензибилишу, те да они живе оно о чему старији извештавају.


Са њом се сложила и Миња Богавац, која је представила омладински пример добре праксе – портал ЗООМЕР.


На конференцији Kо је њу питао за мишљење – жене у медијима у Србији, говорила је и ауторка серијала Она се буди, Миа Бјелогрлић о томе како је идеја серијала била да се тема родне равноправности позиционира у мејнстрим арену.


“Дошао је ред на жене да испричају из свог угла причу како оне саме виде свој положај у друштву, а не да мушкарци о томе говоре уместо њих”, изјавила је Бјелогрлић и додала да нема једног одговора на питање како размотати клупко патријархата, али да сматра да је решење у паралелним процесима, како у институционалној, тако и у приватној сфери.


“У друштву постоји прећутни консензус о томе како жена треба да живи, да се понаша, а промена тога захтева додатан ангажман, независно од закона и квоти, јер ако се институционални оквир не рефлектује на свакодневни живот, онда долази до јаза у ком живимо”, појаснила је ауторка серијала Она се буди и додала да је зато важан прокативан активизам различитих врста.


Једно од таквих решења јесте и Феминистичка медијска декларација коју је представила Јована Нетковић (Феминистички културни центар Бефем). Овај документ резултат је континиураног рада медијских стручњакиња, а представља још један од алата у борби ка родно осетљивијем медијском извештавању. Осим тога, Бефем је креирао и Биро Једнакост, 19 листа доступних медијима са преко 385 жена стручних у различитим областима и којом је интегрисао родну перспективу у поља образовања, безбедности, спорта, културе, економије, менталног здравља, и др.


Да су медији моћан алат социјализације, сложиле су се учеснице скупа, и зато је важно како се приказују различити идентитети кроз њих и како се приступа темама. Kао потенцијална решења ка промени медијске слике, говорнице су навеле и алате које је креирала група Новинарке против насиља према женама, а то су Смернице за извештавање, али и од скоро доступна база фотографија и илустрација које на одговоран и етички начин приказују проблем насиља, његове облике и реакције на насиље, и/или су усмерене на оснаживање и показивање солидарности са особама које су изложене насиљу.


Институт за медије и различитости, осим што прати и анализира медијски садржај, нуди као решење и креирање алтернативних и контра наратива како би допринели разноликости слике жене у медијима.


Све говорнице конференције сложиле су се да увек треба истицати примере добре праксе, а нарочито подржавати новинарке које доносе приче на професионалан и сензибилисан начин, те препоручиле колегама и колегиницама медијским радницима да се увек консултују са онима на које се извештај односи како они желе да буду представљани, или са организацијама цивилног друштва.


О механизмима заштите и институционалном оквиру за побољшање слике жене у медијима, као и положаја радница у медијима, говориле су министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог, Гордана Чомић, заменица Поверенице за заштиту равноправности, Татјана Пријић, посебна саветница потпредседнице Владе и министарке културе и информисања, Гордана Предић и представница Савета за штампу, Јелка Јовановић.


Да се сва стечена права изнова морају бранити, изјавила је Гордана Чомић и објаснила да је унети обавезне квоте за жене на местима одлучивања реформаторски посао који засеца све слојеве друштва.


– То је почетак који се мора бранити, јер се прво се морате борити да ваша права буду записана, па онда да буду претворена у дело, а онда се морати борити да вас неко не врати назад, па тек онда да унапредите те папире – изјавила је Чомић и додала да предрасуде не можете забранити, али можете забранити понашање базирано на предрасудама.


Да су стереотипи и предрасуде велики проблем потврдила је Татјана Пријић и додала да је једно од решења да почнемо од тога да не радимо другима оно што не желимо да се ради нама, а не само због тога што ће нам повереница или закон рећи да не смемо то да радимо.


Скуп је закључен речима Јелке Јовановић да су медији слика друштва, али често и генератор идеја или иницијатори тема, те да је мали број медија који покрећу питање положаја жена, а самим тим и мушкараца у друштву.


Kонференција је организована у оквиру пројекта Мрежа за извештавање о различитости 2.0, коју финансира Европска унија, Балкански фонд за демократију, пројекат немачког Маршаловог фонда САД, и Норвешко министартсво спољних послова.

Коментарі


bottom of page