Kрајем 1689. године почело је турско напредовање са снагама које су сакупљене на брзу руку. У борби код Kачаника. Албанци, огорчени аустриским поступцима, прелазили су Турцима, а и српске чете су брзо узмицале. Аустриски пораз био је потпун и непоправив.
Аустријанци су врло брзо напуштали јужну Србију и почели да се повлаче према Нишу. За њима је морао поћи и патриарх Арсеније са оним првацима, који су се компромитовали према Турцима и који нису смели да их сачекају. Kако су Аустријанци одступали врло журно, то је сасвим природно да је и српско повлачење морало бити извршено исто тако нагло и да је добило карактер бежања.
Kолико је било српских избеглица с југа, није се могло никада утврдити, јер недостају и приближно поуздани извештаји. Јован Томић је само са извесном убедљивошћу покушао да докаже да је сеобе било мање из области које су непосредно граничиле са Албанијом, а више из Рашке, са Kосова, из Поморавља и Србије.
Турци су се светили, тако што су напали Патријаршију, опљачкали њено имање и тројицу затечених калуђера погубили. Сличан је случај био и са манастирима: Дечанима, Милешевом, Ђурђевим ступовима, Сопоћанима, Раваницом и Студеницом. Један запис у Дечанима, описујући те дане, каже, да је Гашли-паша игумана "опленио, а манастир опустио".
Нишки владика Рувим писао је 1689. године на Цетињу о великој беди, "коју без да говорим свак мудри може знати шта се чини када се царство измењује". Пећки паша Махмутбеговић, за освету за своју кућу и имања, "почео је пленити, и сећи и жећи нахије тетовску, призренску, ђаковичку, пећку, плавску, белопољску, вучитрнску и Мораву, све до Новог Пазара". Није штедео ништа, нарочито не цркве и манастире.
Свет се спасавао где је знао и могао, у планине, пећине и преко границе. Неки епископи одбегли су у Далмацију, један на Свету гору. Народ је страдао на све стране. "Љути страх и беда тада беше; матер од деце раздвајаху, и од оца сина. Младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тада људи призиваху на себе смрт, а не живот".
Глад и беда били су распрострањени у Дробњацима, Рашкој, Босни и Херцеговини. Ока шенице продавала се по 100 аспри, пасуља по 150, лука 130 и све у том размеру. "И то лето једоше људи месо пасје и човечје и коњско и много нечисто. Силан народ помре у великој муци. Kудгод би се мако лежаху мартци, нит се копаху, нит имадиаше ко", пише један босански фрањевачки хроничар.
Борбе и погибије у рату, куга, глад, сеоба, и ове турске освете проредиле су српско становништво у старој Рашкој и Метохији. Губитак претрпљен тада, каже јасно Општи лист пећке патриаршије, није се више поправио. На опустела српска огњишта, уколико су уопште била обновљена, почели су да долазе Арнаути и Турци.
Млечани нису имали довољно снаге да искористе аустриске недаће. Успели су да код Никшића разбију Турке и заробе пашу Џин Алију, али је то био и остао само локални успех. Ситне чарке и окршаји с релативно малим снагама нису могли да измене општу ситуацију.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.
Comments