top of page

Срби и Угарској: Сеоба која траје (6)

Док су Аустријанци на једној страни позивали Србе и обећавали им слободу вере и поштовање старих традиција, дотле су на другој страни били католички свештеници, који су се отворено противили присуству православаца у Угарској.


У нападима на новопридошле православце нарочито је био активан исусовачки ред. Kрајем 1689. превели су у унију ораховачког владику Јована Рајића са 16 парохија и ораховачким манастиром Св. Николе, а 18. јануара 1690. то су и потврдили писменим актом. Рајићу се придружио и игуман манастира Грабовца, Јевтимије Негомировић.

Гроф Ђорђе Бранковић

Одмах потом изашла је наредба царског комесара, која је тражила од српског свештенства између Драве и Саве, да се покоравају овом игуману Јевтимију. Врло је вероватно да су Ђаковић и српски епископат сазнали за то пре свог збора и стога још одлучније тражили проширење патријархове компетенције и на области Угарске. Ови случајеви били су, међутим, предигра за даље борбе, које ће загорчавати живот свим српским досељеницима и њиховим свештеним представницима.


Поред верских сукоба, наступили су и социјални. Мађарско племство тражило је просто да укмети Србе, не признавајући им никаква изузетна права. Жупанијске власти наметале су им, исто тако, ратне прирезе и ометале их у њиховом привредном животу.


Како би се ослободили таквог положаја, Срби су поново упутили у Беч епископа Исаију, како би пренео оваква непријатна искуства и, у исто време, затражио да се српске привилегије објаве и преко угарске Дворске канцеларије. Сем тога, Исаија је, у име народа, желео да покрене и питање прогањаног Ђорђа Бранковића. Срби су веровали да је он жртва аустриских сплетки и да је страдао због својих планова у корист српског народа.


Kада је српска депутација дошла у Беч, затекла је тамо ново ратничко расположење. Аустрија се спремала на нову офанзиву, а њој је опет рачунала и на Србе. Стога је цар 1. (11.) децембра 1690. потврдио своју диплому о привилегијама, и то, по жељи Срба, преко угарске Дворске канцеларије. У исти мах, цар је препоручивао мађарским властима Србе као своје штићенике и обећао у Будиму посебну комисијску истрагу за насиље на које су се они жалили. С тим у вези ступило се у акцију образовања српских органа реда.

Бранковићево тамновање

Из наведенх разлога бечка влада није могла одбити ни српски захтев да се испита случај Бранковића. У Бечу нису могли да демантују ранија своја акта, ма колико иначе били уверени да Бранковић није то за што се издавао, и ма колико им је цео његов случај и иначе био непријатан.


Kада су добили потврду признања његових ранијих диплома и звања, Срби су, на збору у Будиму, марта 1691. године, изабрали Бранковића за српског деспота, показујући на тај начин, сада први пут жељу да добију световног господара. Избор је био обављен у одсуству патријарха Арсенија. Он га је признао, али преко воље, јер је се тиме развој ситуације одвијао на уштрб његовог дотадашњег апсолутног лидерског положаја.


(Наставак следи)


Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.

Comentarios


bottom of page