Став науке о корупцији у српском друштву

Дубоки корени корупције у српском друштву потичу од урођених образаца понашања наслеђених од генерација предака, могу се објаснити и психологијом личности, а нису занемарљиви ни историјски узрочници. Овако би гласио закључак професора др Мирослава Куке, који износи у научном раду „Генеза корупције – доминантне особине савремених друштава колонијалне прошлости”.

Професор Кука је свој рад, уз највише рецензентске оцене, недавно публиковао у Институту „Макротинг” из САД-у. Како каже овај научник, рад су желели да објаве и други међународни часописи друштвених наука са седиштем у Хјустону и Њујорку.

Историјске узрочнике корупције др Кука види у последицама Првог светског рата, у ком је Краљевина Србија изгубила око 1.200.000 становника, што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60 одсто мушке популације.

– После Великог рата, поред преживелих и инвалида из балканских ратова, најдоминантнији репродуктивни потенцијал у Србији су били дезертери, кукавице, ратни профитери. Управо тај генетски потенцијал представља репрезентативан капацитет, који умножавањем у неколико наредних генерација (генерација је интервал од 20 до 25 година) ствара критичну масу која обликује доминантан модел друштва – каже наш саговорник, који је професор на Педагошком факултету Универзитета „Св. Климент Охридски” и на Академији васпитачко-медицинских струковних студија у Крушевцу.

Поред психологије личности, битан чинилац у обликовању тог доминантног модела јесте и архетип, који представља наслеђени оквир целокупног искуства, тј. урођене обрасце мишљења, осећања и поступања, настале као резултат вековног искуства генерација предака.

– Јован Цвијић наводи да се под специфичним историјским и културним условима у средишњем делу Балканског полуострва формирао особени етнопсихички тип за кога је карактеристичан „рајински менталитет”. У непрестаном страху и под сталним притиском за одржање живота, развио се поданички менталитет потиштених и сервилних људи чије су основне карактерне црте плашљивост, пакост, неповерљивост, лукавство, егоизам, слепа оданост господару, понизност према моћнима и суров однос према немоћнима, као и морална мимикрија. Међутим, поробљен народ који живи у сталном страху и под притиском, поред патње, одликују и инат, идеал правде, отпор и борба за ослобођење, а наведене особине нису примарне одлике карактера корумпиране личности. Дакле, поред психологије личности и архетипа, потребна је још нека друштвена појава која ће потом по доминантном моделу обликовати друштвену средину. А то су историјски узрочници о којима смо говорили – објашњава професор Кука.

Повезујући резултате експеримента „Ефекат стотог мајмуна”, који се бавио понашањем макаки мајмуна на јапанском острву Кошима са друштвеним заједницама, он наводи да ако је довољан број припадника једне врсте научио или усвојио једну ствар, ефекат ће бити исти као да су сви то научили и ако физички не морају бити присутни у процесу учења.

Наиме, група научника је 1952. спровела експеримент на групи мајмуна, које су навикли да уживају у слатком кромпиру. Међутим, оброци су им увек били покварени умакањем сваког кромпира у горку смесу сличну песку. Након одређеног времена млада мајмуница открила је да се у оближњем потоку кромпир може опрати, и то откриће је пренела својој породици. А онда се догодило да су у једном дану сви мајмуни на острву почели да перу кромпире. Оно што је највише запањило научнике јесте то да су и мајмуни на суседним острвима почели да раде исто. Овај еволуциони скок у развоју колективне свести назван је „феномен стотог мајмуна” – критична количина знања међу припадницима једне врсте представља „99 мајмуна”, а када се освести и „стоти мајмун”, знање се тренутно прошири међу свим припадницима врсте, без међусобног контакта.

– Дакле, у одређеном временском интервалу друштвени процеси који настају из спонтаних или наметнутих околности могу формирати критичну масу сродног понашања, која ће по доминантном моделу обликовати или преобликовати друштвену средину – истиче наш саговорник.

На питање како се борити против корупције он одговара да постоје два модела: борба за сузбијање последица и борба за сузбијање узрочника.

– Прва је у старту изгубљена јер како се развија стратегија борбе преко реформисања законодавства, правосуђа, полиције... на исти начин развија се адаптација корупције. Експериментално још није потврђено, али се на основу теоријских поставки може хипотетички тврдити да је једино извесна борба против узрочника корупције, који ће иницирати стварање нове репрезентативне селекције архетипа. Међутим, у данашњем времену популарисања општих слобода и заштита разних угрожености борба против узрочника корупције представља радикалан приступ и друштвено није могућа да се спроведе – објашњава професор Кука.

Он сматра да чак и када би у српском народу постојао вољни моменат да сузбије корупцију унутар своје друштвене структуре, он нема капацитет да то спроведе.

– Својевремено освојене земље, невезано да ли су у међувремену избориле слободу или не, доминантну корупцију у свом друштву могу победити једино стварањем новог архетипа. На питање колико би тај процес трајао, мој одговор гласи: промена политике једне државе се може спровести за шест-седам месеци, промена економије за шест-седам година, док промена свести једног народа траје најмање шест-седам деценија тј. три генерације – закључује проф. др Мирослав Кука.