Стогодишњица Миланковићеве теорије

Астрономску теорију о климатским променама Милутин Миланковић је објавио 1920, када се свет тек опорављао од Великог рата, па плод његовог вишегодишњег рада није наишао на интересовање шире јавности. Век касније, ова тема је рефрен сваке озбиљне политичке и друштвене пројекције будућности, али је јубилеј теорије опет „пао у невреме”, односно у доба короне.

У години короне, чак су и климатске промене потиснуте са глобалног просценијума. Ипак, подсећање на велико дело, његовог творца и утицај на савремену науку неће изостати. Под покровитељством Министарства заштите животне средине, удружење „Милутин Миланковић”, у партнерству с Центром за промоцију науке, осмислило је низ активности, а завршница обележавања јубилеја планирана је за 17. и 18. новембар. Тих дана ће у Београду бити одржан свечани и експертски скуп уколико епидемиолошка ситуација то буде дозволила. У противном, припремљени радови биће објављени у штампаном и електронском облику.

– Циљ је да се успостави континуитет два века, да се на основу поука пионирског рада Милутина Миланковића трасирају истраживања и активности за ублажавање последица климатских промена у наредних сто година – каже Славко Максимовић, председник Удружења „Милутин Миланковић”.

Oсим домаћих и иностраних експерата који настављају Миланковићево дело, окосницу скупа чиниће представници научне заједнице Аустрије, Мађарске и Француске. Избор је наглашено симболичан: Миланковић је у Бечу дипломирао и докторирао на Техничком универзитету, у Будимпешти је, као интернирац током Првог светског рата, заокружио своје виђење климатских промена, које је у Паризу 1920. објављено у књизи „Математичка теорија топлотних појава изазваних Сунчевим зрачењем”. Тиме је Миланковић на велика врата ушао у светску науку. Вишедеценијски покушаји оспоравања нису срушили његову теорију, коју је у потоњим радовима још чвршће утемељио, а двадесетак година после његове смрти је истраживањима и потврђена.

– И пре Миланковића, знало се за ледена доба у Земљиној геолошкој историји, али није било општеприхваћеног објашњења те појаве. Миланковић је пошао од претпоставке да је све што се догађа на Земљи, па и клима, последица деловања енергије Сунца. Математички је, кроз време, пратио како се мењала осунчаност наше планете, у контексту кретања у односу на Сунце, друга небеска тела и промена нагиба Земљине осе ротације. Тиме је објашњено зашто периодично долази до ледених доба – каже Максимовић.

Варијације климе којима се бавио Миланковић тичу се процеса који се у дугим интервалима закономерно понављају. Према његовим прорачунима, наредно ледено доба Земљу чека тек за отприлике 30.000 година.

– Миланковић је рекао да ће његова теорија важити уколико не буде непредвиђених поремећаја. Зато је и указивао до чега може да доведе претерано коришћење фосилних горива. И заиста, угљен-диоксид је нарушио баланс атмосфере, гасови с ефектом стаклене баште довели су до промене енергетског биланса Сунца, по интензитету и по просторној расподели. Зато имамо драматичне временске прилике на подручјима где се то није догађало и које је тешко предвидети – каже наш саговорник, који се као метеоролог читавог радног века бавио временским непогодама. Одувек је, напомиње, било и суша и поплава, али сада се из једног у други такав екстрем прелази без стабилних периода између.

– Управо је циљ да се на трагу Миланковићевих пројекција, укључивањем фактора које проузрокује човек, израде сценарији парирања климатским променама. Посао биолога и експерата из области шумарства јесте да укажу како ће се у промењеним околностима мењати структура и распрострањеност биљака, које од њих ће изумрети... Друга важна област јесте прилагођавање урбаних средина промени климе. О тим питањима се у свету и те како размишља, али и делује, код нас се о томе углавном само говори – истиче Максимовић, уз упозорење да пречесто властити немар и јавашлук оправдавамо „вишом силом”.

– Кад неко посече шуму и тиме изазове низ последица, настала штета се не може подвести под глобалне климатске промене. Као што и за поплаве нису криве само падавине, макар биле и обилније него икада раније, већ и запуштени или отпадом затрпани одводни канали – закључује Славко Максимовић, председник удружења „Милутин Миланковић”. У оквиру обележавања стогодишњице Миланковићеве теорије о климатским променама, на јесен ће бити отворен и музеј посвећен лику и делу човека кога је НАСА уврстила међу 15 највећих умова науке који су изучавали планету Земљу.

– Прикупљена и дигитализована документа и предмети биће доступни јавности у просторијама удружења „Милутин Миланковић”. Очекујемо да музеј с временом прерасте у установу под окриљем државе или града Београда. Чак 17 институција, међу којима су и САНУ и Архив Србије, пружа нам помоћ и подршку у овом подухвату – истиче Славко Максимовић, председник удружења.