Прича Тамаре Лујак је један од два јавно похваљена рада, од око стотину који су пристигли на на књижевни конкурс "Гласа Пеште", посвећен заштити човекове околине.
Зорици Ивићевић Одоровић
Многе легенде у Дрвенику леже.
Многе се башкаре на његовим изувијаним обалама и шиљатим стенама, и по његовим, ретким додуше, шумама, али понајвише их има, баш како и приличи, у Старом селу, смештеном на кршевитим падинама Биокова.
Тако се одавнина приповеда да се уском, вијугавом стазом што води до трошне школе у Старом селу, стиже до раскошне костеле, најстаријег, како се верује, дрвета на макарском приморју.
Има их, разуме се, раштрканих по приобаљу, у великом броју, али ово и оно друго по старости, подједнако раскошно, што у Дубровнику, подно Бонинова, расте, два су најпознатија примерка кошћеле, листопадног дрвета из породице конопљи.
Приповеда се да дрво може да живи и до хиљаду година, а понекад и више.
Приповеда се, такође, да је врло дружељубиво и да је највеселије када дечије ручице на себи осећа, стога поваздан, радосно да радосније не може бити, на гранама својим малену децу њише.
Необично понашање за једно дрво, рекло би се, да друштво људи, а нарочито деце, тражи, али тако је: костела вазда шуми нежним тамнозеленим листовима, децу на игру призива, у дебелој им сенци легенде приповеда и храни их малим, смеђим плодовима.
Казује се, а данас је то тешко проверити, јер је Старо село готово напуштено, да се под костелом одвајкада седело и расправљало, да се смех у њене крошње вазда плео и помагао јој да расте, у најлепше дрво у селу израсте.
Казује се још да је кошћела многе светковине и свадбе испратила, да се у њеној сенци непрекидно гостило и плакало, љубило и свадило.
Али, Старо је село данас готово напуштено.
Немо.
У њему се тек две-три седе главе још могу видети, и оне тек понекад, лети, кад временски услови то дозвољавају.
Стога не чуди што се дрво осамило, осушило, почело да вене.
Не знате, и не можете да знате, јер то нигде у књигама староставним не пише – али ми смо, од љубазних, за причу увек расположених мештана то за вас дознали – да је костела једино дрво на овоме свету које умире кад није у близини људи.
Није ли то тужно? Није ли то забрињавајуће? Дозволити таквом једном горостасу да свене, да увене, нестане са лица земље?!
Стога, у име костеле која, иако има преко хиљаду година, још језиком људи није научила да говори, молимо вас да се до Градине попнете, по Старом се селу прошетате, са кошћелом се изразговарате.
Вратићете јој тако румен у плодове и радост у гране, учинићете да јој сокови брже стаблом јурну; омогућићете јој напокон да расте и, зашто да не, цело село, у овој нашој легенди, надрасте.
Comentários