"Човек траба да буде здрав, да се моли Богу, да дели љубав, и лепота долази сама од себе. Увек можете да се насмејете, и ономе кога познајете и ономе кога не познајете. Људи се препознају по доброти", каже Тања Бошковић, уочи премијере представе "Флешденс", Позоришта на Теразијама.
- Сваки глумац има лични разлог због ког игра у некој представи. Већ десет година сам у пензији и мислила сам да немам никакве разлоге да било шта више радим. А онда су ми понудили Хану у мјузиклу „Флешденс" у Позоришту на Теразијама - каже Татјана Тања Бошковић.
Управо у твој театарској кући, у којој је провела лепе године свог глумачког живота, Тања истрајава на улози Хане у представи „Флешденс”, чија премијера је заказана за 19. и 20. новембар од 19.30 сати.
– Помислила сам да сам дужна младим девојкама које сада долазе да урадим оно што су моје врле, изузетне колегинице Дениза Мокрањац, Лидија Булајић, Бранка Митић и Даница Аћимац урадиле за моју генерацију. Дакле, да их подржим у томе што раде. Хану може да одигра било ко, али је редитељу вероватно било стало да то буде неко ко је оставио кости у овом позоришту. Нисам једина, али су једноставно овога пута изабрали мене. Притом, то је омаж и Лидији Пилипенко, која ме је учила да играм, Миљенку Штамбуку, Драгани Ивањи, балеринама Нени и Маји, Дејану Пајовићу, Жући, Неци, Бобану Кнежевићу, свим драгим људима који су са мном пролазили дечје болести и у позоришту и у игрању - каже Тања Бошковић.
Она сматра да ниједна балетска школа нити академија заправо не могу да вас припреме за мјузикл, јер у Србији не постоје школе за тај жанр.
- Некоме Бог додели велики дар и поучљивост, храброст да се упусти у нешто што је само површно знање које понесемо или из фолклора или балетских школа. Оно што се тражи у мјузиклу је нешто сасвим друго. Добро је када човек има информације шта то треба да да буде, али док не прође оно што сада пролазе младе глумице, не зна у шта се упушта. За ову врсту театра неопходно је толико снаге и здравља да то може да се мери једино с рударским послом. Сви мисле да је мјузикл лак жанр и да би свако могао да уради исто, само када би му неко понудио да стане на сцену, не схватајући шта то треба да значи. Не ради се само о томе да одиграте премијеру него су ту и свакодневне напорне вежбе. То што раде играчи, паралелно раде глумци, приде и оно што ради хорски ансамбл. Да бисте играли у мјузиклу као глумац, морате да знате да играте балет на хорско дисање. Свако ко буде писао позоришну критику нека само једном стане на сцену да види како изгледа када зној лети с људи који раде. А врло их лако квалификују речима да није довољно добро, те да је филму било боље. Од тога добијам нервне нападе. У филму се сцена понови 44 пута, из исто толико углова, па то изгледа изванредно, лако и фантастично. Није тако!
„Флешденс” је филмски хит из 1983. године у режији Андријана Лина, који је постао сензација, а за биоскопске пројекције тражила се карта више. Ко је ваша Хана?
- Хана је стара балерина и професорка балета. Неко ко уме да препозна различитост, необичност, бизарност једног дара који није школован. То је врло ретко. Дешава се да људи, чим је нешто изван колосека онога што су њихова очекивања, не умеју да виде, примете да постоји и нешто друго, неки другачији дар, па смо смо склони да кажемо: А не, то није то! Она нема класичну балетску школу и не може да буде у ансамблу. Тако уништимо многе дарове. Хана то зна да препозна, у томе је њена величина. Оно што сам прочитала у овом комаду јесте заправо порука младим људима да ураде и оно што нико не верује да могу, те да је неопходно да пробају све што им душа тражи. Креативно биће свакога дана мора да изађе на светлост, ако га држимо довољно дуго, заробљени таленат смо заувек окрунили и упропастили. Потпуно је свеједно да ли радите у трговини, на пијаци... ако осећате сопствени дар за поезију, игру или било коју врсту уметности: радите то. Цртајте и ако вам нису дали да идете на ликовну академију. Уживајте! То је важно да се каже деци, младим људима који сада стасавају. Немојте то гушити и давити у себи јер ћете и бити сами удављени. Ваше креативно биће ће патити.
Иза вас је цео спектар сценских јунакиња: Перина, Поли, Јулишка, Клеа, Дезире, Вера, Чапља, Атина, Марта Вашингтон, Шарлота, Матилда...
- Не сећам се више својих улога зато што имам све мање времена, а све више онога што схватам да нисам урадила. Нисам испробала неке нове ствари. Једноставно не могу да се окрећем за собом, немам више времена. Није још много остало, чак и да живим 200 година. Ваља искористити дан у радости. Неговање радости је најбоље, а улоге дођу и прођу. Неке трају 27 година, неке 22, а неке једну сезону, и то је сасвим у реду. Узбуђује ме оно што долази, испробавам нова поља. Радујем се свему, од раног јутра, новом дану, сусрету с младим људима, томе што могу да загрлим познате и непознате људе без обзира на корону, молитви, одласку у цркву, осмеху... Моје радости су једноставне.
Дуго трајете у свету уметности. Како гледате на глумачку професију данас? Колико позориште губи у овом времену серија и ријалити програма?
Позориште је неуништива материја зато што је окупана љубављу. Серије се снимају из потпуно других разлога, који нису уметнички. И могу да их разумем. Оне су производи који се продају. То је оно што су политичари урадили публици. Нису то учинили позоришту јер ће оно живети док буде људи. Позоришна публика је посебна, она је заправо културна елита. Немам ништа против серија, али то је ствар политике, а њоме се не бавим.
Деценијама сте део култне представе Атељеа 212 „Љубавно писмо”, једне од најдуговечнијих на београдским сценама, која се с великим успехом игра још од марта 1994. године, увек пред пуним гледалиштем. Која је тајна њеног трајања?
- Вероватно у начину рада који су изабрали и писци и редитељ, али и глумац, те су је сачували 27 година. Ту представу играмо у релативно истој подели, неке колеге повремено су се мењале, али стара подела је и даље ту, без обзира на то што више нико не верује да смо ми ти исти људи. „Љубавно писмо” је на истом таласу као „Буба у уху”, рађена је у истом рукопису. Прошла је и различите управнике, и оне којима се допадала и оне којима није. Немојте заборавити да Бранко Кичић од толиког броја извођења није био на неких 20, све време је долазио, радовао се с нама. То је траг који је Атеље 212 некада имао. Важно је да Београд има такву представу која је заштитни знак града.
И ви важите за заштини знак Београда, за једну од најлепших жена града. Како негујете своју лепоту?
- Осмехом. Смејући се себи. Човек траба да буде здрав, да се моли Богу, да дели љубав, и лепота долази сама од себе. Увек можете да се насмејете, и ономе кога познајете и ономе кога не познајете. Људи се препознају по доброти. И сада, када вам се нуде само појединачности, не смете заборавити на своје корене. Моја деца нису упознала свог прадеду, али је важно да знају од кога су потекли јер ако заборавимо све, ни ми нисмо важни. Погледајте све те људе који типкају по мобилним телефонима. Приметила сам да они немају сигурности, и поред тога што се мере новцем, аутомобилима, хаљинама, вештачким грудима... Све им је вештачко, а интелектуалци су се потпуно склонили. Имам утисак да је двоцифрен број људи којима можете да се обратите ако сте васпитан човек и човек с дигнитетом.
Comentarios