Упркос ванредним временским околностима, Југословенско драмско позориште (ЈДП) са великим успехом гостовало је на затварању овогодишњег фестивалског издања „Охридског лета” у „Античком театру”.
Волим Охрид, волим Скопље, желим да радим у Македонији. Ову средину волим онолико и онако као што волим Београд... Као да су ове речи редитеља Егона Савина „помириле” „више силе” да разгрну облаке изнад Охрида да се у амбијенталном простору „Античког театра” догоди позоришна чаролија, чији је исход због временских околности до последњег трeнутка био неизвестан. У сценском амбијенту овог митског простора смештеног у старом делу Охрида пред више од 900 људи гостовао је прексиноћ београдски „Ујка Вања” по делу А. П. Чехова у режији Егона Савина и извођењу Југословенског драмског позоришта.
Овом београдском ансамблу припала је част да затвори овогодишње 62. издање „Охридског лета” у Северној Македонији, уз ватромет и дуги аплауз. Овдашња публика је и те како знала да награди глумце, али и технички део екипе ЈДП-а, који су удруженим снагама успели да изнесу представу до краја, упркос, заиста, ванредним околностима.
– Увек је ризик када се представа изводи на отвореном, поред временских услова потребно је прилагодити се простору са више аспеката. Tешко је било донети одлуку да ли да да играмо на сцени на отвореном, ризиковали смо и вредело је судећи по реакцијама гледалаца – објашњава Миле Бутуровић, технички директор ЈДП-а. У публици су били и: Бисера Костадиновска Стојчевска, министарка културе, Бојан Маричић, заменик председника македонске владе, Славјанка Петровска, министарка одбране, Кирил Пецаков, градоначелник Охрида, представници бројних амбасада...
– Чехов је најсуптилнији међу писцима у позоришту. Он је из неког разлога писац о људској интими и изузетно тешко га је играти на великим сценама, посебно на отвореном простору јер он је по својој природи камерни писац. Верујемо у нашу представу, уложили смо огроман напор да савладамо тај атрактивни простор и покушамо да дочарамо тај интимни свет, причу о малим изгубљеним људима који се осећају празно – каже Егон Савин, док Тамара Вучковић Манојловић директорка ЈДП-а, подсећа: – Наше позориште настало је 1947. са идејом да на једном месту окупи најбоље уметнике из целе бивше земље. У њему су радили Слободан Унковски, Александра Поповски, Дејан Дуковски, покојни Горан Стефановски... ЈДП има озбиљан континуитет у међународној сарадњи, учествује на фестивалима широм света и размењује представе са позоришним кућама, од Јужне Америке, преко Европе, Русије, до Кине. То је довело до тога да постанемо члан Европске уније позоришта и да сарађујемо са најзначајнијим иностраним театрима.
– Моје колеге биле су изврсне, а то сам и очекивала од ансамбла ЈДП-а. Сви знамо да је Чехов мало тежи, интимнији, да тражи неке посебне услове, али видела сам да публика ужива. То је потврдио дуги, велики аплауз. Наша министарка културе обећала је да ће нам повећати буџет, да можемо да позивамо у госте још оваквих представа – каже Сања Арсовска, селекторка драмског програма „Охридског лета”, које је током протеклих 40 дана реализовало 36 концерата, 10 представа...
Чехов је за глумце велика радост играња, али и замка. Како рече македонски глумац Никола Ристановски који је све време био уз београдске колеге, а који је одиграо све што је могло да се одигра када је Чехов у питању: – Сада бих могао још један круг да окренем јер знам шта ваља, а шта не. Тек сада знам како бих неке ствари радио.
– Захтевно је било освојити простор „Античког театра”. Сцена ја огромна. Чеховљев „Ујка Вања” је кућна драма. Играти га у оваквом окружењу и сценском простору јесте својеврсни изазов. Како би рекли овде: големо је. Не мислим да сам прва подела за Јелену Андрејевну, јер сматрам да постоји нека чудна празнина и осушеност код те жене. Мирење са несрећном судбином, будући да је удата за двоструко старијег човека којег не воли. Јелена је из сиромашног миљеа, желела је да дође до новца, како би се данас рекло: спонзоруша. Не волим да користим те изразе када је Чехов у питању, али код Јелене има то нешто посно, са мањком емоција, иако и она трага за љубављу, као и сви његови јунаци. Празнина, стихија је носи, а она јој се препушта јер је слаба, нема снаге. То је заиста далеко од мене – каже Марија Вицковић. „Ујка Вања” је прича о „времену које истиче”, о томе како се године нашег живота претварају у месеце, а дани у сате и минуте, да би се улили у бескрајну струју времена. Како казује Чеховљев Астров, којег је надахнуто тумачио Ненад Јездић: „За десет година постао сам други човек. Од јутра до мрака стално на ногама. Како да не остарим? А живот сам по себи досадан, глуп, прљав. Око тебе сами особењаци, све сами чудаци и када проживиш са њима две-три године, мало-помало, и сам постајеш неприметно чудак. Оглупавио још нисам, хвала богу, памет ми је у реду, али осећања су ми некако отупела.”
– Лик Серебрјакова је већ разрадио Богдан Диклић, а ја сам само „ускочио” у представу „Ујка Вања”. Било је узбудљиво наступити у античком театру. Егон Савин нам је рекао да играмо више изнутра, једноставно те повуче атмосфера да тако и говориш када видиш на 50 метара људе у окружењу. Серебрјаков је празан човек, глуми господина из велеграда, а заправо је само љуштура од свега тога – каже Марко Баћовић.
У овој Чеховљевој драми о пропуштеним приликама и неоствареним амбицијама, играли су и Бранислав Лечић, Ива Стефановић, Дубравко Јовановић и Александра Николић.
Comments