После успешног уништења турских пљачкаша на Балканском полуострву, уз српску помоћ 1312. године, Андроник II је 1313. године поново затражио Милутинову помоћ и то против Турака који су у Малој Азији угрожавали Брусу и Никеју. Српски краљ се поново одазвао његовом позиву, иако је непуну годину дана раније умало изгубио престо због тога.
Милутин је подигао војску, на чије чело је поставио великог војводу Новака Гребострека. Српска војска је током 1313. године оперисала, као засебно одељење уз византијску, по Малој Азији и успешно је потиснула Турке о чему, поред записа Данила Пећког, сведочи и ктиторски натпис на манастирској цркви светог Ђорђа у Старом Нагоричину. На натпису да у то лето краљ изби Турке, као и подизање српског манастира светих Архангела у Јерусалиму у част тих победа.
Милутинова мајка, краљица Јелена Анжујска која је, од Драгутиновог свргавања краља Уроша I 1276. године, управљала Требињем и околином умрла је 1314. године у свом двору у Брњацима, замонашивши се пред смрт у Скадру,као православка. Њено тело је из двора по зими пренето и сахрањено у њену задужбину, манастир Градац, а њене поседе је преузео Милутин.
Провизантијска политика краља Милутина изазивала је јасно незадовољство међу властелом која је 1312. године листом прешла на Драгутинову страну када га је напао. Наредне године их је Милутин мобилисао и послао у борбу за византијске интересе на простору Мале Азије.
Већ 1314. године букнула је нова побуна на чијем се челу нашао Милутинов син и некадашњи престолонаследник Стефан који је као млади краљ управљао Зетом. Тачан разлог за Стефанову побуну није забележен, али се сматра да је он решио да се оружјем избори за оно што је сматрао да му припада тј. краљевски венац, пошто је обновом Дежевског уговора 1312. године Драгутинов син Владислав постао престолонаследник, барем de jure.
Извесно је да му је властела дала неку врсту подршке за тако нешто, а сигурно да је рачунао да ће га подржати, као што су пре само две године подржали његовог стрица, јер разлози њиховог незадовољства Милутиновом византофилском политиком нису нестали, чак напротив, они су се повећали слањем самих властелина да се са својим снагама боре за Византију.
Иако је побуна имала све изгледе да успе, то се ипак није догодило. Изгледа да је Милутин наслутио шта се дешава и покушао да започне преговоре са Стефаном, али их је овај одбио и подигао се на оружје. Међутим, Милутин је, судећи према изворима, успео много брже да окупи војску и са њом је кренуо ка Зети на Стефана. Снага Милутинових трупа у односу на оне које је у том тренутку успео да окупи његов син била је драстично већа, због чега се он пред њима повукао са друге стране реке Бојане и прихватио преговоре које му је Милутин, поново, понудио речима:
"Чедо моје мило и срдачно, зовем те, и не одазиваш ми се. У жалости мојој изгледа ми да си близу мене, но пружам руку, и не налазим те. Многе сузе чине ми слепоћу, и љутим болом цепа ми се срце због твога разлучења и дели ме пламеновима од многог уздисања. Зар то беше чедо моје, чему се не надах од тебе? Но дођи, драги сине мој, да се утеши старост моја."
Он је изашао на коленима пред оца и молио је за своју милост, али је Милутин био немилосрдан. Наредио је да се његов син окује и у ланцима спроведе у Скопље. Ту је у тамници, после неког времена, по очевој наредби ослепљен, чиме је Милутин планирао да га онеспособи као претендента на престо и евентуалног вођу незадовољне властеле, пошто је према средњовековним схватањима као слеп био неспособан за управљање државом. Међутим, касније ће се испоставити да је Стефан ослепљен само делимично или боље рећи привремено, али је то од Милутина врло вешто скривао.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.
Comments