ФЕЉТОН: Седам векова од смрти српског краља Милутина (11)

Не зна се како је тачно спасен вид Милутиновом сину и поред краљевог наређења, али се претпоставља да је џелат потплаћен или да је по среди завера против краљеве одлуке. Милутин је после тога, послао, наводно, слепог Стефана са супругом Теодором и два сина, Душаном и Душицом, у изгнанство у Цариград код свог таста Андроника II.

Краљ Милутин на литографији Анастаса Јовановића из 1852.

Краљ Стефан Драгутин умро је 12. 03. 1316. године. Он је пред смрт одредио на сабору за наследника свог сина Владислава, после чега се замонашио и умро као православни монах Теоктист, а тело је према његовој жељи сахрањено у манастиру Ђурђеви Ступови који је обновио, а не у његовој задужбини, цркви светог Ахилија у данашњем Ариљу.

Драгутинову смрт искористио је његов брат Милутин и са војском упао у његову област, запосео Мачву са Београдом, Браничево и области које је Драгутин задржао Дежевским уговором (области северно од Западне Мораве са Дабром, Рудником и областима око данашњих Ариља и Прибој), док је његовог сина Владислава, који је према одредбама Дежевског уговора требало да их наследи обојицу, Милутин затворио у тамницу. Након овога је практично као Милутинов могући наследник остао само његов син Константин који је као млади краљ и престолонаследник добио на управу Зету. Драгутинове поседе на северу данашње Босне и Херцеговине (Усору и Соли) истовремено је заузео бан Хрватске, владар Босне и некадашњи Милутинов заробљеник Младен II Шубић.

Већ у лето 1317. године Милутин почиње нове ратне сукобе са Дубровачком републиком. Током њих није било већих борби и све се махом свело на копнену блокаду града и пљачкање његове околине, а окончало се уплитањем Млетачке републике, као дубровачког суверена и склапањем мира у јесен исте године, према коме је Милутин морао да плати ратну одштету.

Разлози за овај сукоб нису познати, али је могуће да је Милутин покушао да притиском на републику светог Влаха од њих добије удовицу бана Босне Стефана I Котроманића (1287-1314) и ћерку свог брата Драгутина Јелисавету са децом, пошто су они, као Драгутинови потомци, могли истаћи своје право на престо краљевине Србије. Ако је то и био повод рата, они нису испоручени краљу Србије, а Јелисаветин најстарији син је ускоро, уз помоћ Младена II, постављен за бана Босне као Стефан II (1322-1353).

Заузимање већег дела Драгутинових поседа, довело је Милутина у директан сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом који је те просторе сматрао својим поседом, пошто су они само предати на управу Драгутину. Сам Карло није одмах кренуо у офанзиву, али је зато створио широку коалицију против Милутина у којој су се од зиме 1318. године још нашли и: Младен II Шубић, бан Хрватске и de jure Карлов вазал; Филип Тарентски, господар Драча; албанске старешине предвођене браћом Мусаки, док је подршку савезу давао и папа Јован XXII (1316-1334) који Милутина назива шизматичким неверним Рашким краљем.

Сукобе су започели Милутинови управници Стона Бранивојевићи који су напали Шубићеве поседе. Могуће је да је ово представљало Милутинов напад на Младена II као одговор на његово заузимање Усоре и Соли, као и подршку Драгутиновом унуку Стефану II у бановини Босни. Младен је на то одговорио успешним нападима и додавањем својој титули и назива главни господар хумске земље.

Као одговор на то, Милутин је својој титули додао и назив краљ Хрватске. Без обзира на почетне успехе, Милутин је на крају успео да сузбије Младена II и примора га средином 1319. године на закључење мира са краљем Србије и давање талаца (међу којима је био и његов рођени брат и омишки кнез Гргур) као залог за испуњење одредаба мировног уговора.

*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.