top of page

ФЕЉТОН: Седам векова од смрти српског краља Милутина (15)

Симонида се после Милутинове смрти 29. октобра 1321. године вратила у Цариград и замонашила у манастиру Светог Андреја, пошто је наводно обећала Богу да ће му посветити остатак свог живота када је спасе живота са Милутином.


Сребрни динар краља Милутина

Без обзира на све, она је 1324. године, када је њен муж канонизован као Свети краљ, послала скупоцено кандило у Бањску, да гори крај његовог гроба и златовезни покров за њега. Остатак свог живота је провела као монахиња у Цариграду, али је време више трошила на царском двору, него у самом манастиру. Не зна се када је тачно умрла, а последњи пут се као жива помиње 1345. године.


Током Милутинове владавине, Краљевина Србија је од другоразредне монархије прерасла у најјачу силу на Балканском полуострву. Истовремено, дошло је и до значајних промена на унутрашњем плану. Развој рударства који је започео са доласком ердељских Саса, који су побегли пред Татарима, за владавине његовог оца Уроша I, током његове владавине је попримио још веће размере које су владару омогућиле убирање много већих средстава од производње руде у односу на претходно доба, а најзначајнија рударска насеља тог доба су била Брсково, Ново Брдо и Рудник.


Захваљујући том значајном повећању његових прихода, он је био у стању да држи јаку најамничку војску и да се на њу ослони, за разлику од својих претходника који су зависили домаћих трупа које је предводила властела.


Истовремено је са изласком краљевине Србије на цариградски друм односно заузимањем делова моравске и вардарске долине дошло до развоја трговине и повећања прихода и на том пољу.


Уз некадашње караванске путеве који су повезивали унутрашњост Балканског полуострва са градовима на источном Јадрану, првенствено Дубровником, али и Котором и другима, краљевина Србија је сада убирала приходе и од трговине која се обављала копном од Византије и истока са Европом. Главни извозни артикли тадашње Србије били су: стока, крзна, млечни производи и руде, док су се највише увозила вина (нарочито малвасија), оружје и тканине.


Значајна државна проширења и повећања прихода омогућила су Милутину да свој владарски двор са скромног, на коме су ћерке страних краљева преле вуну одевене у обичне хаљине, претвори у раскошан и велелепан двор по узору на византијски са све етикецијом, церемонијалом и другим карактеристикама које су га красиле.


О богатству краљевине Србије сведочи и његова сама појава коју Метохит, крајем 13. века описује речима: "Око тела имао је више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златном украшеним намештајем."


Међутим, Милутин није само двор уредио по византијском моделу, већ је то учинио и са државом. Током његове владавине се у државну управу уносе поједине византијске институције. Он уводи у краљевину Србију ненаследни посед на коришћење за војничке заслуге, познатог као пронија.


*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.

Comments


bottom of page