Овогодишње 67. Стеријино позорје у Новом Саду биће одржано од 26. маја до 3. јуна под слоганом „Време тескобе”, уз девет представа у такмичарској селекцији и три у нетакмичарском програму „Кругови”. Селекцију је потписао селектор Миливоје Млађеновић.
У минулом селекционом циклусу уживо сте видели 51 представу позоришта у Србији и региону, и седам представа у форми видео-снимка. Каква је драмска слика била између два позоријанска издања? - Сезона је почела суморно, из мноштва разлога, а сви су проузрочени истим светским здравственим белајем. Пејзаж српског театра чинио се прилично суморним, сипљивим. Продукција неизвесна, препуна трзавица којe шкоде целом позоришном организму, а при том и обогаљена јер подела улога, рецимо, није она оптимална него изнуђена, и томе слично. И публика је трпела, свакако. Други део селекционог периода већ је био уравнотеженији. Све у свему, појавиле су се ваљане представе које имају став, упориште у животу овде, свој јасан и јак разлог настанка. Неке су наговештаји новог, свесно и консеквентно обликоване, али их је реметило нешто недоречено, у неким остварењима очита је одлична редитељска намера, иновативна апсолутна, али превише радикална, па их је то кварило. Али то је у уметности тако нормално. Дела идеална, генијална и једино могућа ‒ углавном нису могућа. Овогодишње Позорје је, јасно, истинито, комуникативно, дирљиво, али потпуно заокружено, екстатично, страсно, темпераментно, хармонично и ритмично. Мало ми имамо позоришта и историја позоришта нам је прилично кратка, да се не заваравамо. Тврдим и оверавам да је ово најсвеобухватније што се могло наћи у театру на српском и другим језицима ове тескобне државе.
Зашто сте овогодишње фестивалско „читање” у Новом Саду, актуелној престоници културе, укоричили под насловом „Време тескобе”? - Психолошки доживљај времена гледаоца овде је веома битан: казаљке су се, симболички, поклопиле. Из тескобом обележене стварности, реципијент улази у подручје позоришне тескобе. Тако некако би се могло окарактерисати значење слогана, те нити којом се у целину везују представе одабране за овогодишње Позорје. Против тескобе боримо се овогодишњим избором представа. И смех је одбрана од тескобе. А њега ће бити у различитим нијансама и формама у више представа: „Протекција”, „Ролеркостер”, „Избирачица”, „Хркачи”.
Стеријино позорје је пресек виталности, капацитета и потенцијала позоришних вредности преломљених кроз домаћу драмску литературу. Чиме су били заокупљени српски драмски аутори? - Свака представа показује нешто важно у нашем добу: какав је ово свет и камо се запутио. Наши писци, и мла- ди чија поетика тек сада добија своје обрисе, и они одавно етаблирани и славни, трагају за одговором на важна друштвена питања, рат и његове трауматичне последице сада су већ потиснути, па се појављују и драме у којима се тематизује мигрантска криза (из перспективе јединке), нова, ко зна која већ економска криза, питања родне и сексуалне опредељености, дистопија, глобализација. Кад је реч о логици изградње драме, присутни су различити поступци: „распарчавање”, монтажа, сегментација, дедраматизација драме... А кад је техника драмског исказа у питању, свакако се мора истаћи све присутнија техника поетског обликовања драмског текста. Традиционална драмска форма одавно је начета, али не и истрошена. Комади великог обима не узмичу тек тако пред фрагментарном у свим својим облицима и варијацијама... Између два Позорја уочене су учестале поставке класичних комада, укупно је изведено 13 дела наше класике. Како се кретао редитељски приступ делима наших драмских класика? - Неки мисле да би пут до Стеријиног позорја морао бити поплочан само новим тенденцијама у нашој драматургији, заборављајући да се врлине, али и изопаченост нашег доба можда чак и више може препознати и у делима баштине: Стерије, Косте Трифковића, Момчила Настасијевића. Редитељски приступ делима наших драмских класика кретао се од једноставне реконструкције разговетног драматуршког увезивања, осавремењене верзије сложеније структуре, или њихове гротескне стилизације, као и оне које одликује драмска пуноћа ликова. Није све традиционално рђаво, нити је све модерно безусловно добро.
Све више је женских аутора међу писцима и редитељима и ауторским екипама (од девет изабраних представа четири су режирале жене)… Шта на то кажу мушкарци? - Ако су „прави”, бар ја тако мислим, радују се ћутке. И својим ћутањем изражавају да такву појаву посматрају тако нормалном, као што је нормално смењивање дана и ноћи. Свака пренаглашена дрека око мушко-женских релација биће знак да су жене још далеко од равноправности и да мушки поредак влада и у позоришту.
Како да се унапреди савремени драмски израз у Србији. Како видите мисију Стеријиног позорја? - Нема напретка нашег позоришта без унапређења позоришне мисли. Наша стварност потопљена у Стеријино позорје добија на својој тежини колико тежи њоме истиснута лакоћа уметничке прераде те стварности. Позориште мора да покаже публици све оно што постоји у њеној подсвести, а она не може да то артикулише: и какав је ово живот што га живимо ми, и каква нам је држава, и какви су ови на власти, а какви би били ови из опозиције, али то да покаже без скретања левог или десног, него да то буде, некако: надидеолошки, јер идеологије застаревају, каже Јонеско, ја му верујем, верујте му и ви. Парадигме мишљења о позоришту се мењају јако споро. У јавном дискурсу о театру превише је преоштрих и неодмерених речи: кад је у питању похвала, онда је она егзалтирана и сви падају у транс, а кад се куди, онда се то чини неутемељено, необјективно, неумерено. По мерилима чаршије се срозава уметност у блато или у звездице кују уметничка дела од лошег материјала. Потребна је суптилнија артикулација нашег јавног говора о позоришту, јер оно је наше јединствено, специфично благо.
留言