top of page

Љиљана Чубрић - истраживач опуса знаменитих Српкиња

За Србе у Мађарској, као и за све поштоваоце уметности, посебно је занимљива чињеница да је историчарка Љиљана Чубрић објавила књигу о великој српској сликарки Катарини Ивановић, родом из Веспрема. Књига је објављена поводом јубилеја, веома значајног за Музеј Вука и Доситеја.


Историчарка Љиљана Чубрић је свој радни век провела у Музеју Вука и Доситеја у Београду. Иако у пензији, она се још увек бави проучавањем српске историје XVIII и XIX века, животом и радом Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, њихових савременика и следбеника. Аутор је бројних изложби, пратећих каталога и књига. За свој дугогодишњи рад награђена је Златном значком Културно-просветне заједнице Србије, „Златним беочугом”, за трајни допринос културе Београда и Вуковом наградом.


Госпођо Чубрић, написали сте бројне књиге о знаменитим и талентованим женама, Српкињама, које су живеле у XIX и почетком XX века. Како сте се одлучили баш за ове теме?

- Будући да сам безмало 40 година била кустос, па потом и управник Музеја Вука и Доситеја, руковала сам и збирком предмета Вукове кћери Мине и бавила се, поред биографије оца Вука, и њеном, као и биографијом Доситеја Обрадовића, о којем сам објавила књиге „Од калуђера до просветитеља” и „Идућ учи, у векове гледа”. Подаци из Мининог живота навели су ме да се окренем и другим знаменитим женама из наше историје.


Међу Вашим познатим насловима су и „Љубица - велика госпођа”, „Милица - лепа песмотворка” и „Споменар”, у којем је представљено више знаменитих жена. Како су ове књиге настајале?

- Прва књига из овог серијала била је „Кад си звезда селе моја” о животу Мине Караџић и Бранка Радичевића. Писала сам је у време када су над Београдом летели НАТО бомбардери. И лепа и тужна животна историја ових знаменитих личности, као и време романтизма помогли су ми да мање обраћам пажњу на ружну свакодневицу, која нас је тада снашла. Ова књига, као и „Милица - лепа песмотворка”, „Катарина Срб - девојка”, „Љубица - велика госпођа” и друге, биле су повод да добијем понуду Завода за издавање уџбеника да напишем књигу „Споменар, знамените жене српске”, где је објављено 12 биографија српских знаменитих, а нажалост, помало заборављених жена, као што су: Надежда Петровић, Драга Љочић, прва Српкиња лекар, Милунка Савић и многе друге.


Писали сте и о Мини Караџић, чија се заоставштина чува у Музеју, а ту је и паралела са Бранком Радичевићем.

- Бавећи се поменутом књигом о Мини и Бранку - „Кад си звезда селе моја”, желела сам да изнесем тачне податке о њиховим животима и пријатељевању. Иако се о томе мало зна, нема података да је међу њима постојала нека ближа, романтичнија веза од дубоког и искреног пријатељства.


Како бисте описали важност и место институције у којој сте радили, са српску културу?

- Као историчар бавим се српском историјом XVIII и XIX века. У Музеју Вука и Доситеја радила сам од 1979. до 2014. године. За управника сам именована 1993. С обзиром да се Музеј налази у најстаријој сачуваној стамбеној згради у Београду, која је, иначе, типичан примерак турске градске стамбене архитектуре, где је радила и позната Доситејева Велика школа, у време Првог српског устанка, уз бављење музејском делатношћу, велику пажњу сам посветила и очувању овог вредног здања. А, Музеј Вука и Доситеја, као институција, функционише у саставу Народног музеја у Београду.

Верујемо да је било много посета школске деце, а је ли било долазака из расејања?

- Бројне су биле ђачке екскурзије, верујем да је тако и сада, и из Србије и ван ње, посебно српске деце из дијаспоре. Лично, нисам радила са групама, већ су то чиниле млађе колеге, водичи. Иначе, дуго година сам сарађивала са српском редакцијом у оквиру Мађарског радија.

Чиме се сада бавите, да ли пишете или припремате нешто ново?

- Од јула 2014. године сам у пензији, али, како каже моја околина, не мирујем. Недавно је Центар културе „Вук Караџић” из Лознице објавио моју књигу „Мина Вукова”, а тренутно је у штампи и књига „Димитрије Караџић, Вуков син”. Мало је познато да је уз Мину, чувеног оца надживео и син Димитрије. Ове књиге, уз књигу „Живот и рад Вука Караџића”, биће у понуди посетиоцима Вукове родне куће у Тршићу.

Посебно су ме занимале несрећне судбине талентованих, младих жена, Српкиња које су се тешко пробијале кроз живот, самим тим што су жене, поготову ако су биле усамљене. Тако ме је заинтересовала и судбина Катарине Ивановић, прве сликарке у нашој историји уметности и прве жене члана Друштва српске словесности, претече данашње САНУ. Објављивање и представљање ове књиге уприличено је као обележавање годишњице оснивања Музеја Вука и Доситеја.

Катарина Ивановић или Срб-девојка, како ју је опевао Сима Милутиновић Сарајлија, прва је српска, академски образована сликарка и прва жена почасни члан Српског ученог друштва, која је рођена у Веспрему, али је већи део живота провела у Стоном Београду.


Велики број својих слика, чак тридесетак, са значајном сумом новца за старање о њеним делима, поклонила је Народном музеју у Београду. Најчувеније и најпрепознатљивије њено дело је свакако „Аутопортрет”, из 1836. године.


*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.




Comments


bottom of page