
Готово. Овако више не иде. По мојим ормарима је гужва као на кинеским базенима, све купач до купача из десет у десет центимeтара. Ја немам ни тих десет центиметара, код мене је све до милиметара искоришћено и набијено. Жали Бог оне сате проведене испред даске за пеглање. Суботње поподне ми прође у пеглању, одложим све у орман, извадим за два дана да обучем – џаба сте кречили - све изгужвано. Чиста аутосаботажа.
Од свега што кипи по офингерима и по полицама, више од пола је вишак. Поспремићу, поклонићу некоме добре ствари, оне половне бацићу. И то овог трена, не могу више овако.
Врата плакара на шинама шкрипе, једва се лежајеви котрљају, качећи сву ту кабасту натрпаност. Донела сам из кухиње два велика џака - један за оно што ћу бацити, други за оно што ћу поклонити. Све сам широм отворила, удахла, издахла, ентузијазам ми као пробивени гумени душек. На издувавање. Већ сам се уморила, а ни почела нисам.
Неколико вунених сакоа које никад нисам носила, две јесење хаљине које сам два пута обукла и једно пет пута свукла, јер ми не стоје, боду ми очи. Да бацим? Да оставим? Шта ако ми једног дана буду баш таман? Овако квалитетан материјал. Ма, нека их за сад. Следе свилене, памучне и кошуље од вискозе, затим блузе са еластаном. За неке сам стварно заборавила, неке нисам обукла јер немам прикладне панталоне за њих, неке су превише младалачке, неке превише бабачке, за неке није била прилика. Али, ко зна, може та прилика већ сутра да се роди. Кад скинем још десет, двајест кила... Кад на врби роди грожђе... и све остало што по врбама „омладинки“ као што сам ја, роди.
Као лото куглице померам офингере и стижем до оних пет-шест, ајде, добро, можда и седам, ствари мог базалног облачења. Како каквог? Па кад има базални метаболизам има и базално облачење, јер џаба ормани вриште под теретом гардеробе, све се код мене своди на основно, удобно и оно што је у мом мозгу трајно тетовирано као прикладно и подобно, (читај свете патике, свете фармерке и варијације горњег дела од од кошуља, дуксева, до разних блуза и мајица).
Опипавам свилену текстуру на десетине летњих хаљина. Не, нема шансе да их бацим, јер ћу их обући на мору, кад увече изађемо негде (јесте, врисне ми мозак, на мору, кад тамо не излазиш из изношених мајица и папуча).
Ова зелена дивна хаљина, годинама се одавде није помакла, али тако лепо пада, сва је у таласима, па уз ове златне сандале... Рачунам колико има година од када нисам те златне сандале обула. Има баш... Нисам ни ове које сам у Грчкој купила, ни ове тракасте, а ни ове сребрне. У задњем делу ципелара моја заборављена обућа на штикле ме се просто стиди. Ух, па нема смисла, не могу ја то. Могу само да их обујем, да станем пред огледало, корак даље у њима нема шансе. Мени је дан углавном ко оном Екрему на релацији посо-кућа, кућа-посо, али обућу их ја, кад-тад.
Бројим балетанке и ципеле које сам купила, јер су биле тако „цакане“, једноставно „маст хев“, уз све. Већину их никад нисам обула, јер је спектар онога што мозак прихвата да „ми стоји“ врло сужен у последње време. Не могу, ево јаче је од мене. Па, где би ми душа била да их бацим? Сачуваћу их боље, јер једног дана...
Ево га, мој омиљени зимски капут. Требало би једно 20 кила да скинем, да могу да га закопчам, али тако је леп. Боже, како су некад знали да праве штофове. Мама ми је купила. Данас више није модеран. Па шта? То данас људи чувају као винтиџ. Како да бацим, кад је од маме? Обући ћу га ја. Везана сам за њега. Емотивно. Шта ако дуну неке депресије, неке тугетине, шта ако ми треба нека лепа успомена да преживим дан? Не, не могу да се одвојим од њега. Ако увучем стомак, и ако скроз не дишем моћи ћу да закопчам горње дугме. Пролеће је. До зиме, ихај има времена.
Comments