Љубинка Перинац Станков: Елементарна мана нашег живљења

Писати о осећају који ствара у нама мирис липе, значи писати о емоцијама,  писати о младости, о данима духовног богатства и вероватно, како то, због равнотеже у животу бива, о  данима економског сиромаштва. Никада нисам разумела зашто је то тако, зашто си богатији духом гладан, и зашто сопствену духовност запустиш када имаш свега на вољу.

Волим овај део летњих вечери када у граду још увек могу да јој осетим мирис, да је разазнам међу заглушујућим светом урбане галаме. Липа је део мене, део мог одрастања, део моје младости. Липа је умирујућа и у времену кад ти ништа не полази за руком, и кад нећеш сам по себи умирити ни сопствене мисли, нити се снаћи у насилном свету у ком живиш.

Писати о осећају који ствара у нама мирис липе, значи писати о емоцијама,  писати о младости, о данима духовног богатства и вероватно, како то, због равнотеже у животу бива, о  данима економског сиромаштва. Никада нисам разумела зашто је то тако, зашто си богатији духом гладан, и зашто сопствену духовност запустиш када имаш свега на вољу. Можда је то нешто у нама, у нашим навикама, а можда и у нарави.  Није неко обавезно правило, али је углавном тако. На том се путу у редовној смени датости одувек стварала слика наших живота.

Делује ми данас, на пример, потпуно недосежно једно лето, кад се светло палило у мојој глави да допусти поветарцу осећајности да преузме превласт. Знам шта сте помислили, да ме опет вирус носталгије савладао. Можда и јесте, а можда ми његова роварења и пријају.

Понекад не знам шта ћу са сећањима, кад тако бану без питања и преузимају власт нада мном сасвим жестоким личним ударом. Рецимо, овог тренутка док се у Темишвару спушта топло вече и њишу дрвореди липа, сећам се крупних црвених малина набраних под сунцем које је залазило у једном шљунковитом дворишту, са високом надстрешницом. Трава је била зелена и мека, а под ногама је био мој мали вучјак Буцко, који ће ми неколико тренутака касније умрети на крилу због тровања (људском злобом). Кад немаш концепт о емоцији, не можеш је ни разумети. Има тако људи, који основно у животу не разумеју.  

Писати о једној младости није увек лако. Напротив, заморно је, јер причу ни сам не памтиш у целости, ниси са њом од јутра до мрака, није ти пошло за руком да са ње скинеш сву прашину и намерно јој остављаш тај један заштитни слој да јој не огулиш ону фину, танку позлату. Све чиниш и казујеш онако како данас осећаш, под дробилицом аутоцензуре и селективног памћења.

С времена на време причу доживиш као да је видиш први пут у животу. Трудиш се да је изнесеш, а нервира те стварност, јер ти ремети нит приповедања. Игноришеш је, заобилазиш, па јој се вратиш, станеш пред њу, као револвераши кад стану под звездом, посматрате се лицем у лице, а онда одједном двобој престане. Помирите се тако у неком ситном детаљу, проговорите гласом среће, осећајем топлине, некад јој дозволиш и горчину. Па шта, и горчина је за људе...

Добро, долину суза нећу помињати, у том смо хотелу сви били гости, понеки још увек јесмо, јер излазна врата није увек лако пронаћи. Хотел Калифорнија је добро знана равнотежа на клацкалици: "Relax, " said the night man, "We are programmed to receive / You can check out any time you like, but you can never leave".

Наводно, то је та светлост коју неко запали или угаси у твојој глави. Она царује, она кладе ваља, она пркоси времену што тече, гази, надјачава.

Разуздан у свом пуцању бетона, град је свикао да се обнавља баш буком. Тешко је у тој буци препознати било шта, а камоли сопствене мисли, али оне су увек ту.

Завршетак ове приче је само текстуалан, а приповедање (нарочито оно са мирисом липе) је део бескраја. Јер носталгија и свет сећања су као срчана аритмија. Елементарна мана нашег живљења.