Nikada nisam pročitao priču, pesmu ili osvrt nekog svog prijatelja, poznanika ili nepoznatog korisnika Fejsbuka, a da ih nisam lajkovao, ako su mi se barem malo dopali. Isto tako, nikada nijednu objavu nisam lajkovao, a da je prethodno nisam pročitao. Mislim da se uzdržavanje od davanja do znanja autoru da nam se ono što je napisao ili naslikao dopalo, makar tim minimalnim "naporom" u vidu jednog klika, baš kao i lajkovanje bez prethodnog čitanja, svode na istu vrstu bezobrazluka.
Jer, zamislite sebe u pozorišnoj sali, kako na kraju predstave koja vam se dopala, ostajete da sedite potpuno nepomično, dok ostali gledaoci oko vas aplaudiraju glumcima. Ili da se, na primer, izvučete neprimetno iz sale neposredno pre aplauza, jer, eto, iz nekog razloga ne želite da umetnicima na sceni priznate da vam se njihova predstava dopala. Pisci uglavnom imaju mogućnost da na svojim internet stranicama vide koliko je ljudi pročitalo njihov tekst, a koliko ga je lajkovalo. Prema svedočenjima mojih kolega, ljudi od pera, razlika između broja čitalaca i onih koji su lajkovali, obično nije mala. I, kako onda nazvati takvo nepoštovanje prema ljudima čije duhovne i intelektualne darove rado konzumiramo ulazeći na njihove stranice, a da pri tom ne osetimo nikakvu potrebu da im se zahvalimo, barem jednim lajkom, ako već nemamo priliku da ih podržimo aplauzom? Ja za tu pojavu nemam blaži izraz nego - bezobrazluk.
Istina je da se od aplauza, a pogotovo od lajkova ne živi (lajk se u eri elektronike i shvata kao aplauz "na daljinu"), ali nema tog autora, ma kojoj vrsti stvaralaštva pripadao, koji svoje delo postavi na internet stranicu ili Fejsbuk profil, a da barem jednom ne pogleda kakve je reakcije publike ono izazvalo. Kao što pridavanje prevelikog značaja i aplauzima i lajkovima može biti štetno, tako i saznanje da takvi izrazi dopadanja ili podrške izostaju nakon ogromnih autorovih napora uloženih u nastanak dela, ume da u umetničkim dušama stvori naizgled ne tako dominantan, ali tinjajući osećaj nezadovoljstva sobom i drugima. Sve to, međutim, brzo biva potisnuto ushićenjima zbog novih umetničkih podviga i saznanja da svetu ostavljaju dela trajne vrednosti.
Kad god mi se pruži prilika, skrećem im pažnju da je kvalitet umetničkog dela po pravilu obrnuto proporcionalan broju lajkova na društvnim mrežama, jer su one vašari šarenila najrazličitijih vsta. Kao što znamo, primat prilikom lajkovanja kod većine ljudi imaju sadržaji koji ih podsećaju na njihove osnovne potrebe: da budu nahranjeni, napojeni, obučeni i da se dobro zabave. Sve ostalo, a pogotovo objave koje u tom moru vizuelno atraktivne jeftinoće traže od korisnika da prilikom konuzmiranja agnažuju deo svojih neiskorišćenih moždanih kapaciteta, često biva preskočeno ili ostavljeno za sate kada ćemo imati više vremena. Učinci te navike vidljivi su na svakom koraku, u vidu ozbiljnih duhovnih i intelektualnih praznina velikog broja ljudi i dramatičnog kolektivnog kulturološkog i moralnog posrnuća.
Ali, kao što napisah u uvodu knjige "Kaldrma", čudim se nekim ljudima koji su, kakve li zablude, uvereni da njihov poznanik, pisac, silno pati ako od njega ne zatraže knjigu koju je napisao, ako negiraju da su na internetu otvorili njegovu stranicu i pročitali priču ili pesmu, ako mu “baš namerno” ne upute lajk ili neki drugi znak dopadanja ispod redova koje prethodno s pažnjom pročitaju. Verujem, međutim, da bi se silno iznenadili kada bi im pošlo za rukom da razumeju razloge zbog kojih većina pisaca piše i kada bi tako ustanovili da njih među tim motivima nema.
Zaista verujem da nas svako stvaranje pomiče ka svetlijoj i boljoj strani univerzuma, ovoga sveta i našeg bića. Tu stranu svako od nas ima, ali je put do njenog prepoznavanja nekada dug i teško prohodan. To naročito biva u vremenima poput našeg, kada su zli naumi, reči i dela ljudima češći družbenici od plemenitih činjenja.
Comments