Pesnikinja i pedagog Dragana Meseldžija, koja u Budimpešti živi i stvara duže od tri decenije, široj javnosti je poznata po svojim pesmama za decu i odrasle, dok je učenici SOC "Nikola Tesla" u mađarskoj prestonici, pre svega poznaju kao vrsnog vaspitača u Srpskom đačkom domu ove ustanove. Dragana je nedavno objavila dve zbirke pesama, što je bio neposredni povod da sa njom porazgovaramo za "Glas Pešte".
Za relativno kratko vreme objavili ste dve zbirke pesama, jednu za decu, a drugu za odrasle. Кako je do toga došlo, imajući u vidu da dugi niz godina niste imali potrebu da publikujete svoje pesme u knjiškoj formi?
Interesantno opažanje. Mislim da je malo ljudi to primetilo. Nisam ih pisala uporedo, mada sada nekako deluje tako. Oduvek sam volela da pišem i stavim misli na papir. Za to ne postoji pravi trenutak, niti vreme dana. Nekad mi se dešava da se u javnom prevozu „tučem“ sa torbom i tražim olovku i papir da zapišem neku misao koja mi ne da mira. I taman ponovo spakujem i zatvorim torbu, kad „doleti“ sledeća misao. Ponekad nešto zapišem noću u telefon, ili na papir, pa to sve ujutro pokušavam da dešifrujem.
Za decu nisam ranije pisala, ali eto, možda zbog posla kojim se bavim, možda zbog posmatranja odrastanja moje dece i svakako učešća u tom procesu, sama od sebe se izrodila zbirka pesama za decu. A onda, sticajem nekih životnih okolnosti, uspona i padova, nastajale su pesme za odrasle. U tim trenucima, mislim da je to bio moj način da se nosim sa životom i promenama. Pesme sam pisala, jer mi je to prijalo tada. Za pesme za decu sam posle pohvala mojih najbližih, potvrdu potražila od nekog ko se zaista bavi time i stručno može da proceni vrednost, mada izreka „lepota je u oku posmatrača“ je, čini mi se, primenljiva i na pisanu reč. Pero Zubac, naš veliki književnik je bio toliko divan i ljubazan, da mi je svojom recenzijom zaista dao krila.
Кako biste predstavili jednu, a kako drugu knjigu?
Zbirka pesama za decu „Sve se samo dešava“ je namenjena najmlađima, kod kojih je, kako joj i naslov kaže, kada se desi neka nezgoda, najčešći odgovor „Palo je... Razbilo se... Prosulo se... Samo“ i čini se da ništa nije do njih. Pesme su poprilično iskustvene, razigrane, protkane humorom. Bliske su deci, a ilustrovala ih je predivna Кatalin Tenji, koja je svojom maštovitim crtežima sve moje zamisli divno dočarala. Tu je i neveliki broj pesama vezanih za životinjsko carstvo. Pesme jesu namenjene najmlađima. Zašto ovo moram da naglasim? Pa naravno, u pripremi je nova zbirka pesama namenjena malo starijoj deci – školarcima.
Druga zbirka pesama za odrasle je „Pamtim“, i u njoj je zabeleženo mnogo toga što zaista pamtim. I ova zbirka je vezana za moj život, neka moja razmišljanja, nostalgiju za domom, neke životne gubitke... Za tu ponekad nepremostivu daljinu i život u stalno spremnom koferu. U njoj je osećaj poznat ljudima koji su jednom spakovali kofere i izgubili osećaj pripadnosti i pravog doma. I svugde smo, a ponekad se čini da negde ne pripadamo. Zatim, tu je omaž posvećen majci – pesme u kojim su zabeleženi trenuci koje pamtim ili koji me bole.
Ova zbirka definitivno nije za razonodu, jer pesme su nastajale u za mene teškim trenucima i verovatno ih ne bih ni objavila da to nije učinio moj suprug Zoran. On je glavni „krivac“ za objavljivanje ovih zbirki, kao iznenađenje meni. Hm, on još trpi posledice zbog te svoje odluke.
Da li danas češće pišete pesme za decu ili za odrasle?
To kod mene nekako zavisi od trenutka i inspiracije. Jednom mi je dobar prijatelj rekao da to ne ide tako, i da ukoliko to želim kvalitetno da radim, treba da se opredelim za koga ću da pišem. Ja eto, još uvek neopredeljena, pišem za sve, onako kako me duša nosi. Ponekad sam dete, ponekad starija nego što zaista jesam, i svaki taj deo mene traži prostor za sebe i ima potrebu da se iskaže.
Кako vidite srpsku književnu scenu u Mađarskoj?
Šarena je, baš kao i mi, ljudi. I ima u tome čari, jer svako može da odabere i čita ono što mu prija. Ne pričam ovde o zahtevima koje treba da zadovolji jedna pesma ili književno delo, već više mislim na govor i potrebu duša da napišu nešto, skinu teret sa sebe ili ostave neki trag. Za decu, unučad... Neke nove klince ili neke nove „koferaše“.
Naravno da ima kvalitetnih književnika, neprevaziđene garde i stubova koji će uvek i za sve biti veličina, ali ima i novih i mladih koji traže svoje mesto pod suncem i trude se da traju. A mesta pod suncem ima za sve.
Već dugi niz godina radite sa mladima u Srpskom đačkom domu u Budimpešti. Da li među njima ima onih koji vole i pišu poeziju?
Da, na moju radost okružena sam decom i za sebe imam običaj da kažem da sam zbog njih u stalnom pubertetu. Ima dece, budućih pesnika i to baš talentovane dece. Oni to još uvek rade pomalo bojažljivo, ali rade. Pišu. Neretko mi donesu ili pošalju radove. Nekada su toliko zreli, da je teško zamisliti da je to pisalo dete od petnaestak godina. Vole i da mi čitaju svoje pesme. Ili razmišljanja. Puštam ih da se sami oblikuju, ali uvek savetujem da pišu što više. I vidi se razlika iz dana u dan. Bruse se kao dijamanti. Život ih brusi, pročitane knjige, razgovori, okruženje. Divno je posmatrati njihovu transformaciju i biti im podrška i svedok njihovog rasta i napretka. Radovi se objavljuju u školskom listu "Gimnazijalac", ili u SNN-u.
Vaš brak bi se mogao nazvati i "pesničkim", jer i vaš suprug Zoran piše poeziju. Кo je na koga više uticao u stvaralačkom pogledu?
Da, pravi pesnički brak. I divno je to. Čim nastane nova pesma, imamo potrebu da je podelimo sa onim drugim. Da je pročitamo i čujemo mišljenje. I to je jako dobar osećaj i za to uvek imamo vremena. Sve nekako stane i uvek smo spremni za još jednu novu pesmu.
Na prvi pogled bih mogla reći da sam ja prva napisala ovu zbirku pesama za decu, ali ako bolje razmislim, ispostavilo se da smo i jedno i drugo pisali još u srednjoškolskim danima, i nekako to potisnuli, jer nam se dešavao život. Porodica, deca, selidbe, opstanak... Malo je bilo vremena za pesme. A onda sam ja počela, pa se probudio i Zoran i na opšte iznenađenje ljudi koji ga poznaju, čak i bližih prijatelja, objavio dve zbirke pesama „Кamena ruža“ i „UrbaNo“. Njega inspirišu umetnost, život i ljubav, pa mu je to glavna tematika u pesmama. I jako mi je drago što je pomerio sopstvenu granicu i objavio svoje pesme. On itekako ume suštinu da provuče kroz reči i da ih posloži.
Comentarios