Manje utabane budimske staze Nikole Popovića

Iz štampe je upravo izašla nova knjiga Nikole Popovića, profesora i pisca koji već godinama živi i stvara u Budimpešti. Reč je o zbirci putopisnih priča „Veče uoči predstave“, objavljenoj u izdanju Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović“ u Valjevu. Jedan ciklus svojih ranijih priča Nikola je smestio na budimsko Ružino brdo, koje nosi ime po dervišu Đulbabi, „ocu ruža“.

   Nikola Popović u razgovoru za GLAS PEŠTE kaže da mu je čast što je njegova nova knjiga objavljena upravo u biblioteci koja nosi ime po velikom srpskom putopiscu Ljubomiru Nenadoviću, tim pre što je on boravio u Italiji i pisao o njoj. Autor je svojoj knjizi "Veče uoči predstave" dao naslov po uvodnoj priči, koja se dešava u Palermu.

   - U operskom Teatru Masimo odvija se ratna operska scena, sukobljavaju se strane. Protagonistkinja priče pita muža: – Hoće li biti ljubavnih intriga? – On na to: – Biće, amore mio, biće. – To je melodrama, ali pre svega opera, i traje dok svetom odjekuju prava ratna zvona. U priče, pisane i u vremenu epidemije, utkan je element strepnje zbog nadolazećeg, strah od ratova i bolesti. Ali, dokle god je priča i pričanja, tu je svet, sa svim svojim lepotama, da bude ispričan. I biće ga dok bude onih koji izgovaraju ljubavne reči, te najstarije rime na svetu.

Otkuda Vaše interesovanje i posvećenost italijanskom jeziku i kulturi?

   - Mislim da je presudna bila osetljivost na senzacije Mediterana, te sve ono što italijanska kultura nudi: književnost, muzika, gastronomija i vina. Za posvećenost jednoj kulturi važne su međutim i prilike i ono što putnici zovu – dobro more, ja bih rekao: i ljudi na mome putu, slučajni susreti i sudbonosne prekretnice. Imao sam priliku da putujem u Rim, u Parmu, u Toskanu, i da upoznam autore koje sam preveo na srpski jezik. Iz prevođenja sam koraknuo u svoje pisanje, ali verujem da je i tu prisutna nit iz lektire. Naime, italijanska književnost ima posebnu stopljenost likova sa ambijentom kako u delima verista, tako i u delima savremenih pisaca. Ova književnost, putovanja i poznanstva odredili su me i kao pisca-putnika. Svi likovi u mojim pričama takođe su stopljeni sa atmosferom mesta, iako fizički i metafizički putuju stalno, kao i pisac im, ukorenjeni a ahasverski lutaju. 

Koji su kriterijumi presudni kada birate dela italijanske književnosti koja ćete prevesti na srpski?

   - Najviše sam prevodio pisce koji su prva dela objavili na razmeđi prošlog i ovog veka, posebno me zanimao žanr pripovetke svojstven italijanskoj proznoj tradiciji. Te prevode sam objavljivao u periodici našeg govornog područja. Često govorimo o literarnim generacijama, ali mada se radi o različitim preoblikovanjima stvarnosti i drugačijim spisateljskim rukopisima, mislim da se kod pisaca među kojima su Valerija Parela, Simona Vinči, Karlo Lukareli, Andrea Bajani, može govoriti o jednoj generaciji kroz koju pulsiraju društvene promene u savremenoj Italiji. I srodne teme: otuđenost čoveka u tehniciziranom svetu današnjice, neizvesnost svetska i ona lokalna, svakodnevna, manjak posla, migrantske sudbine. Time se posebno bavi Iđaba Šego, autorka somalskog porekla koja otvara pitanje „lošeg srastanja“ u novoj, italijanskoj sredini. Donedavno se govorilo „srednja generacija“, ali vreme ide: i navedeni pisci postaju već doajeni.

   Što se kriterijuma za odabir dela, bilo pojedinačnih priča ili knjiga koja sam preveo, birao sam ih prema aktuelnosti, literarnom ukusu i, naravno, imajući u vidu prijem dela u našoj sredini. Imao sam sreću da upoznam dobre izdavače, spremne da podrže ideju o uvođenju novih pisaca u našu književnu sredinu.

Koliko su česti prevodi dela srpskih pisaca na italijanski?

- Prevoda sa našeg jezika na italijanski bilo je i biće. Pored klasika Andrića, Crnjanskog, Selimovića i Kiša, prevođeni su i mnogi savremeni pisci: Basara, Velikić, Albahari i drugi. Doticaji dveju kultura su vrlo široki, ali je veći doseg italijanskog jezika. Na primer, do pre nekoliko decenija, prevođeni su na naš jezik, takoreći u realnom vremenu, iste večeri, šlageri sa San Rema. Na mnogim policama stajao je komplet Moravijinih knjiga. Neorealizam je imao uticaja na našu posleratnu književnost i film. Zahvaljujući pop-kulturi, filmovima i serijama, italijanska scena kod nas je viđena kao nešto šarmantno, blisko. Serija „Hobotnica“, osamdesetih, gledana je i u Italiji i kod nas otvorenih zenica, a čak i priče o mafiji nosile su dah otmenosti i eleganciju dobre haljine i odela. Danas je našoj čitalačkoj publici mila proza Nikoloa Amanitija i Elene Ferante, te filmovi Tornatorea kao što su „Bioskop Raj“ i „Malena“, Salvatoresov „Mediteran“, Beninjijeve komedije, posebno njegov film „Život je lep“, koji je mogao nastati samo u Italiji Felinijevog „Amarkorda“.

   Italijanska književna publika ima senzibilitet za književne teme naše književnosti. A mi, da kažem malo kolokvijalno, umemo čitati Italijane.

Vaše putopisne knjige su pobrale brojne pohvale i nagrade. Otkuda opredeljenje upravo za tu književnu formu?

   - Kao i kod prevoda, i književna forma putopisa, ili pre putopisne priče odabrala je mene – život se upliće u pisanje. Kao piscu blisko mi je shvatanje života i teksta kao niza slika. Putovanje je otkrivanje i samospoznaja. Putopis je žanr koji sažima neke bitne elemente pripovetke, a to su fabularnost i karakterizacija likova, te informativnost koja nije nužno osobenost samo novinskog teksta. Ni novinarstvo, najposle, nije bez literarnog elementa. I naša i italijanska književnost imaju veliku tradiciju novinara-pisaca. Moje putopisne priče nastaju od stvarnosti, ali su likovi spoj stvarnosti i mašte. U vremenu interneta i virtuelnih putovanja, kad je informacija pod jagodicama prstiju, čini se da u putopisu fakta – vreme i prostor – i nisu više toliko bitni koliko slika i fragment, ako su postavljeni tako da se ne sudaraju i ne ponavljaju, nego prožimaju impresijom žive materije od koje su sazdani. Putopis našeg vremena kao hibridni žanr objedinjuje različite izraze od romansijerskog do pesničkog, teži ka introspekciji postajući pre intimni, lirski itinerer samog pisca a manje vodič kroz gradove i zemlje.

Budimpešta zauzima posebno mesto u Vašem stvaralaštvu.

   - Budimpešta je grad pun ukrštaja i slika za svakog ko zna voleti gradove. U svojim pričama opisao sam gradove Mediterana – Bejrut, Palermo, Kataniju i jezero Izeo u podnožju Alpa, te afričke gradove: Akru, Lome, Kinšasu. I svuda sam slušao živu reč, sve se sliva u isto: ljudi žive nadajući se da će biti posla i dobre sreće. Budimpešta ima velike bulevare iz carskog vremena, ali ima i četvrti gde će putnik osetiti dah Azije i čuti legende o dolasku i nastanku. Mađari vole legende o konjanicima sa istoka i te priče prožimaju tkivo grada.

   Jedan svoj ciklus priča smestio sam na Ružino brdo koje nosi ime po dervišu Đulbabi, „ocu ruža“. Legenda kaže da je uz tekiju podigao ružičnjak. O tom kako je sa turskom vojskom došao u Budim, kako je živeo i kako je umro, ima puno u knjigama. I Evlija Čelebija, Marko Polo orijentalnog sveta, takođe piše o dervišu. No nakon pročitanih hronika i putopisa, učiteljica Istorija staje i ustupa mesto kraljici Priči. Budimci pričaju o Đulbabi i spajaju legende i doživljaje iz svakodnevnog života. Od svih priča meni je najmilija kako je derviš, noseći u rukama derviške pesme, pao nauznak u svom ružičnjaku, meko kao na divan, i tako se oprostio od zemnog života.

   U budimpeštanskim pričama sledio sam one manje utabane staze, slušajući govor, stapajući impresije sa pročitanim u svoj putopis, u priču, ili kako volim reći, u putopisnu priču. Budimpešta je zamaman grad. Noću, sa uzvisine vide se svetla keja i mostovi na Dunavu. Budu ponekad i vatrometi. Napisao sam: grad kao vatra opija i mami. Pokušao sam da to osećanje prvog otkrivanja, prvog gutljaja, u pričama traje.

Da li Vam prija boravak u mađarskoj prestonici?

   - Život prija onom ko zna da živi i ko ima malo putničke sreće. Ujedno čovek gradi svoj mali svet, porodični i radni, i stiče novi krug poznanika i prijatelja. Budimpešta nije levantska sredina sa mirisima eukaliptusa i zatara kao što je Bejrut, niti južnjački grli kao što to čini Napulj. Budimpešta je grad sa podzemnim vodama koje nekad donose nesan, a ljudi nisu od meke reči, nijansa između hladnoće i učtivosti često nije lako prepoznatljiva. Verujem da se pod velom ozbiljnih lica krije puno priča, mnogo srčike i strasti. Sreli smo ipak dobrih ljudi spremnih da pruže ruku.

Ima li novih književnih planova kada je reč o ovom gradu?

   - Voleo bih da sve moje priče o Budimpešti objavim u istim koricama.

Zaposleni ste kao nastavnik italijanskog jezika na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Možete li nam kazati nešto o nastavničkom poslu?

   - Za Filološko-umetnički fakultet vezuje me dugogodišnje iskustvo rada sa studentima Odseka za solo pevanje, kojima je italijanski obavezan predmet, te studentima instrumentalističkih odseka koji italijanski biraju kao izborni predmet. U našem je fokusu rad na operskom libretu, što je najuspeliji spoj književnog teksta i muzike. Pravimo i šire paralele na veze italijanske komedije sa operom bufo kao i na tekstove poezije i kantautorske italijanske muzike. U moj celokupni rad ušle su i impresije sa tog posla, odjeci druženja sa kragujevačkim kolegama, kao i saradnja sa Koracima, književnim časopisom za književnost, umetnost i kulturu. Muzika i filologija idu zajedno, svirajući gitaru i arapsku lautu, napisao sam svoje priče.

NIKOLA POPOVIĆ (Sarajevo, 1979), italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze. Predaje italijanski jezik na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Objavio je prevode knjiga Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i brojne prevode italijanskih pisaca u književnim časopisima. Autor je kritičkih osvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža iz Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja. Objavio je sledeće knjige: Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016), koja je dobila nagradu Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura, te Skice za plovidbu (Agnosta, Beograd, 2019; Imprimatur, Banjaluka, 2020), koja je dobila nagradu „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolji putopis na srpskom jeziku, San Kosmosa Skaruha (Planjax, Tešanj 2022), zahvaljujući nagradi Fondacije za izdavaštvo Sarajevo i Veče uoči predstave (Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović“, Valjevo, 2024). Prevođen je na engleski, mađarski, makedonski i portugalski jezik. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja Bosanska vila u Sarajevu.