Pažnju čitalačke javnosti ovih dana privlači izlazak iz štampe prvog, ali već zapaženog romana "Uvek, nikad, zauvek", mlade kragujevačke spisateljice Mile Lazarević, koji će javnosti zvanično biti predstavljen 12. juna u 18 časova, u bašti gradskog Doma omladine. "Nikada ne znam u kom trenutku će mi se javiti inspiracija, pa sa sobom uvek nosim tablet ili notes i olovku, da mogu odmah da zapišem. Kada neki pasus, tekst, rečenice, ne zabeležite istog trenutka, one ili nestanu iz vašeg uma ili izgube svoju prvobitnu formu", kaže naša sagovornica.
Kako je rekla Mila Lazarević u intervjuu za Glas Pešte, njen roman prvenstveno govori o iskrenoj ljubavi, ali ne samo onoj klasičnoj, jer to nije njen jedini oblik. Autorka nam poručuje da nas život stavlja na razna iskušenja i da je, bez obzira na njihovu težinu i složenost, važno da ostanemo hrabri i istrajni, kako bismo se ponovo uzdigli. "Sve to donosim kroz životnu priču glavne junakinje Eme, u kojoj se prepliću njena prošlost i sadašnjost, dok se suočava sa svojim najdubljim osećanjima", kaže Mila Lazarević.
Tema knjige je očigledno savremena. Da li ste inspiraciju za pisanje pronalazili u realnom životu, u pročitanoj literaturi ili je priča kompletno plod Vaše mašte?
- Da ste me to pitali ranije, rekla bih da sam slučajno dobila ideju za pisanje romana i samo sačekala da se pojavi priča koja bi bila okidač. Ali, kada malo bolje razmislim, nije baš tako. Ideja za pisanje ovog romana jeste se javila spontano, ali sam inspiraciju pronalazila svuda. I u pričama iz života drugih ljudi, i u knjigama koje su ostavljale snažan utisak na mene, i u nekim ličnim iskustvima. Nikada nisam znala u kom trenutku će mi pasti na pamet da nešto zapišem, tj. kada će mi naići inspiracija, kao što ne znam ni sada, pa sam sa sobom uvek nosila tablet ili notes i olovku, da mogu odmah da zapišem. Nosim ih i dalje. Kada neki pasus, tekst, rečenice, ne zabeležite istog trenutka, one ili nestanu iz vašeg uma ili izgube svoju prvobitnu formu, a to onda nije ta draž.
Poznato je da je prvi roman, i uopšte, prvu knjigu najteže objaviti. Da li je u Vašem slučaju put do nje bio dug, od trenutka završetka rukopisa, pa do samog objavljivanja romana? Ko je njegov izdavač?
- Složiću se sa Vama, jeste teško, naročito mladim ljudima koji tek kreću putem stvaralaštva. Ja sam imala sreće da mi se kockice poklope u pravo vreme, da sretnem prave ljude i da uopšte čujem da UK "Koraci" svake godine organizuje javni konkurs za izbor književnih dela koja zaslužuju da budu objavljena. Naime, dela koja zadovoljavaju konkursom propisane parametre bivaju uzetа u razmatranje za finansiranje ili sufinansiranje. Odlukom članova komisije, prošla sam na tom konkursu i ovom prilikom želim da im se zahvalim na pruženoj mogućnosti i vetru u leđima. Za mladu osobu koja tek pravi prve korake u svetu književnosti, ova šansa je od izuzetnog značaja.
Kako biste nam opisali trenutak kada ste u ruci prvi put imali sopstveni roman?
- Prva reč koja mi pada na pamet je neopisivo. I zaista je teško rečima iskazati taj osećaj. Sigurna sam da znate o čemu govorim. U prvom trenutku se javi neverica kada ugledate svoje ime i prezime na delu koje ste stvorili. Sećanje vam se vrati na vreme kada je taj roman bio samo ideja. Kada shvatite da ste tu ideju realizovali, da su vaše reči, u koje ste verovali, konačno ugledale svetlost dana i da kreću putem koji vodi do drugih ljudi, celo biće Vam se ispuni nekom čudnom toplinom i radošću, čak i ponosom, jer ste ostvarili jedan od svojih najvećih snova. Osećaj kada pod prstima prvi put imate korice svoje knjige, sličan je osećaju zaljubljenosti, jer isijavate čudesnom energijom, poznatom samo vama i ostalim ljudima koji pišu.
Za svakog pisca, a pogotovo mladog, naročito je značajna ona faza u životu njegove knjige koja Vama tek predstoji. Kako ste Vi i Vaš izdavač zamislili put romana do što većeg broja čitalaca?
- Pomalo sam se plašila ove faze, koja predstoji. Uzevši u obzir da društvene mreže već dugo dominiraju u odnosu na knjigu, često mi se javljalo pitanje šta ako ne uspem da probijem taj put koji vodi do čitalačke publike. Međutim, to je u startu pogrešno razmišljanje. Ako verujete u sebe, u svoj talenat, trud i rad i hrabro idete ka tome, cilj će biti dostignut. U saradnji sa UK “Koraci” trenutno radim na promociji romana "Uvek nikad, zauvek". U planu je i organizovanje potpisivanja knjige u knjižari UK “Koraci”, tu su naravno i društvene mreže, a razmišljala sam da napravim stranicu na instagramu, na kojoj bih gde bih objavljivala odlomke iz romana i na taj način privukla mlađe čitaoce. U komunikaciji sa ljudima, najavljivala sam ovaj roman još pre njegovog izlaska, a reakcije su bile i više nego pozitivne. Shodno tome, nadam se dobrom odzivu čitalaca.
Znamo da ste u detinjstvu i najranijoj mladosti pisali poeziju. Kada se i kako javila potreba da se posvetite prozi?
- Slučajnost je često prisutna u mom životu. Da imam talenat za poeziju otkrila sam u drugom razredu osnovne škole, kada nam je učiteljica zadala za domaći zadatak da pokušamo da napišemo pesmu. Sećam se da su i učiteljica i moja porodica bili oduševljeni pesmom, bodrili su me da nastavim da pišem. Stric koji je u to vreme radio u štampariji dao mi je obećanje da će mi odštampati knjigu, ako napišem određen broj pesama. Vođena tim obećanjem, pisala sam pesme za decu i dobila svoju prvu knjigu. Pisanje pesama se nastavilo tokom cele osnovne škole. Kasnije, u srednjoj školi, shvatila sam da mi sastavi idu od ruke, profesorka srpskog jezika je često bivala oduševljena mojim sastavima, naročito zaključcima.
Bila sam na fakultetu kada me je jedna drugarica zamolila za ljubavni savet tokom razmenjivanja SMS poruka. Ja sam njoj taj savet tako lepo sročila da je njena sledeća poruka glasila: "Zašto ne bi probala da napišeš roman?". Ta ideja mi se dugo vrzmala po glavi, sve dok se jednog dana nisam usudila da pokušam. I tako je sve krenulo. U međuvremenu sam počela da pišem i neke kraće zapise.
Dok se mnogi mladi ljudi danas najradije ili isključivo druže sa svojim mobilnim telefonima, Vi ste se odlučili za knjigu. Da li mislite da njeno vreme prolazi, kao što neki tvrde?
- Iznenadili biste se koliko ljudi još uvek voli pisanu reč i onaj osećaj držanja knjige u rukama dok čitaju. Činjenica je da mobilni telefon čini spoj sa našim svakodnevnim aktivnostima i da uz njega provodimo veći deo dana. Međutim, lično nikada nisam mogla da čitam knjigu preko mobilnog telefona ili tableta, a nije da nisam pokušavala. Jednostavno, nije mi bio isti doživljaj, nije to ta draž kao kada u rukama imam knjigu i okrećem stranice. Tako se uvek vraćam knjizi i ne samo ja, već svi ljubitelji pisane reči.
Mislim da mnogi roditelji dece koja odrastaju u ovom vremenu, prave grešku time što im od najranijeg detinjstva daju telefon u ruke i koriste ga kao način smirivanja mališana. Meni je mama čitala tada popularne slikovnice i pretpostavljam da mi je time ulila želju za čitanjem. Smatram da nije sve ni do mobilnih telefona, nešto je i do nas samih.
Poznato je da se od pisanja knjiga, bilo koje vrste, na ovim prostorima ne može živeti. Šta je Vaš osnovni motiv za posvećenost lepoj pisanoj reči?
- Svesna sam toga, zaista je šteta što ljudi koji se bave pisanjem, nažalost, ne mogu živeti od posla koji iskreno vole i mislim da je tako u mnogim sferama umetnosti. Međutim, meni zarada nikada nije bila podstrek za pisanje. Naravno, lepo je znati da možeš imati dodatnu novčanu zaradu od bavljenja poslom koji radiš od srca. Motiv da se bavim ovom vrstom umetnosti proizilazi iz osećaja prijatnosti kad god zapišem rečenicu, pasus, bilo šta što mi u datom trenutku padne na pamet. Osećam se lepo, kao da sam emocije koje su mi se tog trenutka probudile ostavila na papir; da sam na taj način oslobodila do tada prikupljena osećanja. U principu, motiv mi je izražavanje emocija kroz pisanje. Samim tim, i buđenje istih kod drugih ljudi, jer smatram da je potrebno više empatije društvu u kome živimo.
Da li u skorije vreme čitaoci mogu očekivati neku novu knjigu iz Vaše spisateljske radionice?
- Plan mi je da u narednoj knjizi zbrojim neke svoje kraće zapise. Mada, pretpostavljam da je vreme za narednu knjigu onda kada pisac to oseti. Još uvek ne znam kada će to tačno biti, verovatno kada roman "Uvek, nikad, zauvek" predstavim čitalačkoj publici na način na koji sam zamislila. Želim da ovom romanu dam prostora da zaživi u svetu ljubitelja pisane reči.
Šta biste poručili mladima koji su prepoznali svoj literarni dar i koji tek kreću putem kojim vi već uspešno koračate?
- Moj savet je da ne odustaju od svojih snova i da neguju svoj talenat. Znam da živimo u svetu moderne tehnologije i njen razvoj neminovno utiče na živote ljudi, ali knjige su i dalje na ceni. Jako je teško izboriti se da ono što stvarate iznesete na svetlost dana. Ali, važno je ne gubiti veru da se upornost, trud i rad uvek isplate.